1„Спусти се и седи у прашину, девице, ћерко вавилонска. Седи на земљу. Нема престола, ћерко халдејска! Јер неће те више звати нежном и осећајном.
2Ухвати млинско камење и мељи брашно, свуци свој огртач, скут подигни, свуци с бедара, прелази реке.
3Нека се појави голотиња твоја, још нека се покаже срамота твоја. Осветићу се и неће ме спречити нико.“
4Откупитељ наш, његово је име: Господ над војскама, Светитељ Израиљев.
5„Седи ћутке и повуци се у таму, ћерко халдејска, јер те више неће звати господарицом над царствима.
6На свој сам се народ разгневио, своју сам баштину оскрнавио, и теби их у руке предао; а ти према њима милост не показа: јармом твојим старце си претоварила.
7И говорила си: ’Довека ћу бити господарица!’, а у твоје срце то није доспело, ниси се сетила шта на крају бива.
8А сада слушај ово, развратнице, која боравиш у спокојству, те у срцу проговараш своме: ’Ја сам и друге нема, нећу постати удовица, нити децу изгубити своју.’
9Па обоје ће доћи на тебе, тренутно, у истом дану: изгубићеш и децу и мужа; у целини ће доћи на тебе, иако врачаш многоструко и чараш веома.
10У злоћу своју и ти си се поуздала говорећи: ’Не види ме нико.’ Мудрост твоја и знање твоје, оне те заведоше, те говориш у срцу својему: ’Ја сам и друге нема.’
11Доћи ће злоћа и на тебе, и нећеш знати да их спречиш; и стуштиће се невоља на те, и нећеш моћи одвратити; и доћи ће на те изненада пропаст за коју не знаш.
12Де, остани на твојим чарањима, и на мноштву твојих врачања, на којима се трудиш од младости; можда се и окористиш, можда страх донесеш.
13Ринтала си због многих саветника твојих. Хајде, нека устану и спасу те: они ’премеравају’ по небесима, они ’виде’ по звездама, они ’сазнавају’ по младом месецу; шта ће тебе снаћи.
14Та, они ће бити као стрњика, огањ ће их спалити; сами себе избавити неће из пламене руке; неће остати ни жеравице да се неко огреје, ни ватре да крај ње поседи.
15Такви ће постати они око којих си се замарала, твоји трговчићи од младости: сваки ће на своју страну отперјати, никог неће бити да те спасе.“