1Пазимо, дакле, да се, док још траје обећање о уласку у његов починак, не нађе да га је неко од вас пропустио.
2Наиме, и нама је објављена Радосна вест као и њима, али њима порука није била на корист, јер нису вером били здружени са онима који су је послушали.
3У починак, наиме, улазимо ми који смо поверовали, као што је Бог рекао: „У гневу сам се тада заклео: ’Неће они ући у мој починак.’“ Бог је ово изрекао, иако су његова дела била довршена још од постанка света.
4Јер, негде је речено о седмом дану овако: „И почину Бог у седми дан од свих својих дела.“
5А овде је опет речено: „Неће они ући у мој починак.“
6А пошто остаје да неки уђу у починак, и пошто они који су први чули Радосну вест нису ушли због своје непокорности,
7Бог опет одређује један дан, једно „данас“, када након много времена говори преко Давида, као што је речено: „Данас, кад глас његов чујете, тврда срца не будите.“
8Јер, да их је Исус Навин довео до починка, не би Бог након тога говорио о једном другом дану.
9Према томе, суботњи починак остаје Божијем народу.
10Наиме, ко уђе у Божији починак, починуо је од својих дела, као што је Бог починуо од својих.
11Стога, не штедимо труда да уђемо у тај починак да не би ко пао као они због непокорности.
12Јер је реч Божија жива и делотворна, оштрија од сваког мача с две оштрице. Она дубоко засеца, те сеже до споја душе и тела, зглобова и мождине, па суди мислима и намерама срца.
13Нема, наиме, створења које се може сакрити од Бога. Све је откривено и јасно ономе коме морамо положити рачун.
14Будући да имамо великог Првосвештеника који је узишао на небеса, Исуса, Сина Божијег, држимо се чврсто онога што исповедамо.
15Јер, ми имамо Првосвештеника који је у стању да саосећа са нашим слабостима, будући да је прошао кроз сва искушења као и ми, али није сагрешио.
16Стога, приступајмо с поуздањем престолу милостивога Бога да примимо милосрђе и нађемо милост у час кад нам затреба помоћ.