1Господ је благословио Сару, и учинио јој као што је обећао.
2Сара је затруднела и родила Авра̂му сина у његовој старости, у време кад је Бог рекао.
3Своме сину кога му је родила Сара, Авра̂м је дао име Исак.
4Авра̂м је обрезао свога сина Исака кад му је било осам дана, као што му је Бог заповедио.
5Авра̂му је било стотину година кад му се родио син Исак.
6Тада Сара рече: „Бог ме је заиста засмејао, а и свако ко чује о овоме смејаће се.“
7Додала је још: „Ко би икада рекао Авра̂му да ће му Сара дојити децу? Јер родила сам му сина у његовој старости.“
8Дете је расло и било одбијено од дојења. Тог истог дана кад је Исак био одбијен од дојења, Авра̂м је направио велику гозбу.
9Тек, Сара опази да се син Агаре Египћанке, кога је ова родила Авра̂му, подсмева Исаку.
10Она рече Авра̂му: „Отерај ту слушкињу и њеног сина, јер син слушкиње неће делити наследство с мојим сином Исаком!“
11Авра̂му је ово тешко пало, јер је и Исмаило био његов син.
12Али Бог рече Авра̂му: „Не узбуђуј се због дечака и слушкиње. Послушај све што ти је Сара рекла, јер ће се твоје потомство наставити преко Исака.
13Ипак, и од сина твоје слушкиње подићи ћу народ, зато што је твој потомак.“
14Рано ујутро је Авра̂м узео хлеба и мешину с водом, те их дао Агари. Онда је то ставио на њена рамена, па ју је заједно с дечаком отпремио. Она је отишла и тумарала по вир-савејској пустињи.
15Када је нестало воде из мешине, однела је дечака под један жбун,
16а сама отишла и села мало даље, толико колико се луком и стрелом може добацити. Говорила је у себи: „Нећу да гледам како ми дете умире.“ Села је тамо, и гласно зајецала.
17Али Бог је чуо дечаков глас; Анђео је Божији позвао Агару с неба, говорећи јој: „Шта те мучи, Агаро? Не бој се, јер је Бог чуо вапај дечаков тамо где лежи.
18Устани, узми дечака за руку и подигни га, јер ћу од њега подићи велики народ.“
19Тада јој Бог отвори очи, те она опази извор. Отишла је, напунила мешину водом, и напојила дечака.
20Бог је био с дечаком. Одрастао је и живео у пустињи и постао вешт у лову луком и стрелом.
21Док је живео у Фаранској пустињи, мајка му је довела жену из Египта.
22У то време Авимелех у пратњи Фихола, заповедника његове војске, рече Авра̂му: „Бог је с тобом у свему што радиш.
23Зато ми се овде закуни пред Богом да нећеш варати мене, моју децу, нити мог наследника. Као што сам ја био добар према теби, тако и ти буди добар према мени и према овој земљи у којој боравиш као странац.“
24Авра̂м одговори: „Заклињем се!“
25Онда је Авра̂м прекорио Авимелеха због бунара што су му га Авимелехове слуге отеле.
26Авимелех одговори: „Не знам ко је то урадио, а ни ти ми ниси рекао. Тек сам данас чуо о томе.“
27Авра̂м узе оваца и говеда, па их даде Авимелеху, те њих двојица склопише савез.
28Онда је издвојио седам јагањаца из стада.
29Авимелех упита Авра̂ма: „Шта значе ових седам јагањаца што си их издвојио?“
30Авра̂м одговори: „Прими ово седам јагањаца из моје руке да ми буду сведок да сам ја ископао овај бунар.“
31То место се зове „Вир-Савеја“, јер су се тамо обојица заклела.
32Након што су склопили савез код Вир-Савеје, Авимелех и заповедник његове војске Фихол су се вратили у земљу филистејску.
33А Авра̂м је код Вир-Савеје засадио тамариск, те призвао име Господа — вечног Бога.
34Авра̂м је дуго живео као странац у земљи филистејској.