1Ово ми је показао Господ Бог. Гле, корпа летњег воћа.
2Казао ми је: „Амосе, шта видиш?“ Одговорио сам: „Корпу летњег воћа.“ Господ узврати: „Мом народу, Израиљу, дошао је крај и ја више нећу да му попуштам.
3На тај дан ће лелек бити храмска песма — говори Господ Бог — посвуда ће бити разбацани многи лешеви. Тише само!
4Чујте ово, о, ви што газите убогога и сатирете понизне у земљи!
5Говорите: ’Када ће се завршити младина да продајемо жито, и субота, да отворимо житнице; да закидамо на мери, варамо на теговима и подваљујемо непоштеним теразијама;
6да за сребро купујемо сиромаха и убогог за сандале, да продајемо житне трице.’“
7Господ се заклео поносом Јаковљевим: „Довека заборавити нећу сва њихова дела.
8Зар се земља због тога неће задрмати и закукати свако живи на њој? Подиће се на њој све попут Нила, набујаће и опашће као Нил египатски.
9И тога дана ћу дати да сунце зађе у подне, и донећу земљи помрчину у по бела дана — говори Господ.
10Окренућу ваше светковине у жалопојку и све песме ваше у нарицаљку. Сва ћу бедра ваша обући у кострет и оћелавићу сваку главу. Учинићу жалопојку као за јединцем и крај тога као дан горчине.
11Гле, долазе дани — говори Господ Бог — када ћу послати глад на земљу. Али не глад за хлебом, не жеђ за водом, већ за слушањем речи Господњих!
12Тумараће од мора до мора и од севера до истока. Лутаће с једног краја на други, тражиће реч Господњу и неће је наћи.
13Тога ће дана од жеђи смалаксати лепе девојке и младићи,
14они који се заклињу идолом Самарије и говоре: ’Жив био твој бог, о, Дане! Жив био пут у Вир-Савеју!’ И онда ће пасти и више се неће дићи.“