1Тих дана, како је број ученика све више растао, грчки Јевреји почеше да гунђају против јудејских Јевреја, јер су њихове удовице биле запостављане при свакодневном дељењу хране.
2Тада Дванаесторица позваше к себи све ученике, па рекоше: »Не би било право да ми занемаримо Божију реч да бисмо служили око трпеза.
3Стога, браћо, пронађите међу собом седморицу људи за које се зна да су пуни Духа и мудрости. Њима ћемо поверити ову дужност,
4а ми ћемо се посветити молитви и служењу Речи.«
5Овај предлог се свиде свима окупљенима, па изабраше Стефана, човека пуног вере и Светог Духа, Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармена и Николу, прозелита из Антиохије.
6Онда их поставише пред апостоле, који се помолише и положише на њих руке.
7Тако се Божија реч ширила. Број ученика у Јерусалиму брзо је растао, а вери се покорило и велико мноштво свештеника.
8А Стефан, човек пун милости и силе, чинио је велика чуда и знамења међу народом.
9Али, дигоше се неки из такозване синагоге Слободњака — Киринци, Александринци, као и они из Киликије и Азије — па почеше да се препиру са Стефаном.
10А пошто нису могли да се супротставе мудрости и Духу којим је говорио,
11наговорише неке људе да кажу: »Чули смо га како вређа Мојсија и Бога.«
12Тако подбунише народ, старешине и учитеље закона, па ови дођоше, зграбише га и одвукоше пред Синедрион.
13А подметнуше и лажне сведоке, који рекоше: »Овај човек непрестано говори против овог светог места и против Закона.
14Чули смо га, наиме, како говори да ће Исус Назарећанин разорити ово место и изменити обичаје које нам је предао Мојсије.«
15А сви који су седели у Синедриону и нетремице гледали у Стефана, видеше да му је лице као лице анђела.