1Куда је отишао драги твој, најлепша међу женама? Куда замаче драги твој, да га с тобом тражимо?
2Драги је мој сишао у врт свој, к засадима биља мирисног, да узгаја по вртовима и да љиљане бере.
3Ја припадам драгом свом и драги мој припада мени, он, који љиљане гаји.
4Лепа си, драга моја, као Терса, красна си као Јерусалим, моћна као војска под заставама.
5Одврати очи своје од мене јер ме збуњују. Коса је твоја као стадо коза које са Галада силази.
6Зуби су ти као стадо оваца острижених, све с близанцима и ниједна јалова.
7Као кришке нара су образи твоји између витица твојих.
8Ту је шездесет царица, осамдесет иноча и девојака безброј,
9али је само једна голубица моја, савршена моја, јединица у мајке своје, изабрана од родитељке своје. Девојке је видеше и блаженом је назваше, хвалише је и царице и иноче.
10Ко је ова која се као зора појављује, лепа као месец, сјајна као сунце, моћна као војска под заставама?
11Сиђох у засад ораха да видим плодове у долини, да видим да ли лоза винова пупи и да ли нар цвета.
12Нисам знала, душа ме моја посади на кола угледних у народу мом.