1Сине мој, послушај мудрост моју и пригни уво своје разборитости мојој.
2Разборитост чувај и знање држи на уснама својим.
3Са усана туђинке мед капље и непце јој је мекше од уља.
4Међутим, на крају је горка као пелен и оштра као мач двосекли.
5Ка смрти силазе ноге њене, а ка подземљу воде кораци њени.
6Она не пази на пут живота, стазе њене кривудају, а она то не зна.
7Сада, синови, послушајте мене и не одступајте од речи уста мојих.
8Нека је далеко од ње пут твој и не приближуј се вратима куће њене
9да не би другима дао славу своју и немилосрдном године своје,
10да се не би туђинци наситили имањем твојим и да у кућу туђу не уђе труд твој.
11На крају би ридао, кад ти усахне тело твоје и месо твоје,
12говорио би: „Ех, како сам мрзео опомене и како је презирало прекор срце моје.
13Нисам слушао глас учитеља својих, нити сам пригнуо уво своје онима који су ме поучавали.
14Умало ме не снађоше све несреће усред збора и сабора!”
15Пиј воду из студенца свога и ону са извора свога.
16Изливају ли се напоље извори твоји и по улицама потоци твоји?
17Нека буду само твоји, а не туђинаца који су с тобом.
18Нека је благословен извор твој и весели се са женом младости своје!
19Нека ти је мила као кошута и као газела љупка. Нека те свагда опијају груди њене и уживај у љубави њеној.
20Зашто би, сине мој, уживао с туђинком и миловао странкињу?
21Пред очима Господњим су путеви човека и пази на све стазе његове.
22Злочинца ће зграбити злоћа његова и заплешће се у конопце грехова својих.
23Умреће без поуке, пропашће због велике лудости своје.