Nehemiah 2
1 Месеца нисана двадесете године владавине цара Артаксеркса стајало је вино пред њим. Ја узех вино и принесох га цару. Раније нисам био невесео пред њим.
2 Тада ми цар рече: „Што ти је лице тужно? Да ниси болестан? Мора да ти је туга у срцу.” Ја се веома уплаших.
3 Потом рекох цару: „Нека је жив цар довека! Како не бих био тужан кад је град у коме су гробови отаца мојих опустошен, а врата му спаљена?”
4 Тада ми цар рече: „Шта желиш?” Ја се помолих Богу небеском
5 и рекох цару: „Ако се слаже цар и ако ти је мио слуга твој, пошаљи ме у Јудеју, у град у коме су гробови отаца мојих, да га саградим.”
6 Цар ми рече, а жена његова је седела до њега: „Колико би дуго трајао твој пут? Кад ћеш се вратити?” Кад му рекох време, цар ми дозволи да идем.
7 Потом рекох цару: „Ако је цару по вољи, нека ми да писмо за управнике преко реке да ме прате док не дођем у Јудеју
8 и писмо Асафу, чувару шуме цареве, да ми испоручи дрва да направим врата за тврђаву, храм, зид града и за кућу у којој ћу живети.” Цар ми даде јер је милостива рука Бога мога била нада мном.
9 Тако дођох управницима преко реке и дадох им писма царева. Цар је послао са мном заповеднике и коњанике.
10 Кад је то сазнао Санавалат Ороњанин и слуга Товија Амонац, било им је веома криво што је дошао човек да се брине за добро синова Израиљевих.
11 Ја стигох у Јерусалим и причеках тамо три дана.
12 Потом устадох ноћу с неколико људи, а никоме не рекох шта ми је Бог мој ставио у срце да учиним у Јерусалиму. Нисам имао других животиња осим животиње на којој сам јахао.
13 По ноћи сам изашао на Долинска врата на Змајевски извор, према Гнојним вратима. Гледао сам зидове јерусалимске који су били разваљени и како су врата била огњем спаљена.
14 Затим одјахах према Изворским вратима и царевом језеру. Ту није било места да прође животиња коју сам јахао.
15 Зато сам јахао ноћу уз поток, разгледао зид, упутио се ка Долинским вратима и потом се вратио.
16 Међутим, поглавари нису знали куда сам ишао и шта сам радио. Дотад нисам ништа рекао ни Јудејцима, ни свештеницима, ни поглаварима, ни заповедницима, ни осталима који су управљали послом.
17 Тада им рекох: „Видите у каквој смо невољи. Јерусалим је разрушен, а врата његова спаљена огњем. Хајде да подижемо зидине јерусалимске, да не будемо ругло!”
18 Потом им казах како је била милостива рука Бога мога нада мном и речи цареве које ми је упутио. Они тада рекоше: „Устанимо и зидајмо!”
19 Кад су то чули Санавалат Ороњанин, слуга Товија Амонац и Гисем Арабљанин, подсмевали су нам се, ругали и говорили: „Шта то радите? Да нећете да се одметнете од цара?”
20 Ја им одговорих речима: „Бог небески ће нам помоћи да успемо. Ми, слуге његове, устадосмо да зидамо. А ви немате ни удела, ни права, ни спомена у Јерусалиму!”