1Речи Ахалијиног сина Немије: Месеца хислева године двадесете, док сам био у граду Сусану,
2дође Ананије, један од моје браће, с људима из Јудеје. Ја их запитах за Јудејце, за остатак који се спасао ропства, и за Јерусалим.
3Они ми рекоше: „Остатак који се спасао ропства онде, у земљи, у великој је невољи и срамоти. Зид јерусалимски је разваљен, а врата су му огњем спаљена.”
4Кад сам чуо те речи, сео сам и плакао. Туговао сам данима, постио и молио се пред Богом небеским.
5Потом рекох: „О господе, Боже небески, Боже велики и страшни, који чуваш савез и милостив си према онима који те воле и чувају заповести твоје.
6Нека буде уво твоје пригнуто, а очи твоје отворене да чујеш молитву слуге свога којом се сада молим пред тобом, дан и ноћ, за синове Израиљеве, слуге твоје. Признајем грехе синова Израиљевих којим смо ти сагрешили.
7Скривили смо ти и нисмо држали заповести, законе и наредбе које си заповедио преко Мојсија, слуге твога.
8Међутим, опомени се речи које си дао Мојсију, слуги твоме, кад си казао: ‘Ако будете грешили, расејаћу вас међу народе.
9Само, ако се обратите мени, почнете да држите заповести моје и испуњавате их, ако и будете прогнани на крај неба, ја ћу вас сакупити оданде и одвешћу вас на место које сам одабрао да тамо настаним име своје.’
10Они су слуге твоје и народ твој, који си избавио силом својом великом и руком својом моћном.
11О, Господе! Нека буде уво твоје пригнуто на молитву слуге твога и на молитве слугу твојих, који су спремни да се боје имена твога! Подај успех слуги твом и учини да он нађе милост пред тим човеком.” Наиме, ја сам био пехарник царев.