Mark 6
1 И оде оданде, те дође у свој завичај, а ученици његови иђаху за њим.
2 А кад би субота, поче учити у синагоги. И многи који слушаху дивљаху се говорећи: „Откуда то овоме и каква је мудрост што му је дана? И руке његове чине таква чуда?
3 Није ли ово дрводеља, син Маријин и брат Јаковљев и Јосијин и Јудин и Симонов? И нису ли сестре његове овде код нас?” И саблажњаваху се о њему.
4 И говораше им Исус да пророк није без части – сем у постојбини својој, и у родбини својој, и у кући својој.
5 И не могаше онде учинити ниједнога чуда, сем што излечи мало болесника ставивши руке на њих.
6 И чуђаше се због њиховог неверовања. И обилажаше околна села учећи.
7 И дозва Дванаесторицу, поче их слати по двојицу и даваше им власт над нечистим духовима.
8 И заповеди им да ништа не узимају на пут сем једнога штапа, ни хлеба, ни торбе, ни новца у појасу,
9 него обувени у сандале; и не облачити две хаљине.
10 И говораше им: „Где уђете у кућу, останите онде док не изађете оданде.
11 А које место вас не прими и не послуша вас, излазећи оданде отресите прашину са својих ногу – за сведочанство њима.”
12 И отишавши проповедаху да се људи покају,
13 те истераше многе демоне, помазиваху уљем многе болеснике и исцељиваху их.
14 И чу цар Ирод, јер се његово име разгласи, и говораше да је Јован Крститељ устао из мртвих, па зато делују силе у њему.
15 Други пак говораху да је Илија, а неки говораху да је пророк, као један од пророка.
16 А Ирод чувши рече: „Јован, коме сам одсекао главу, он уста из мртвих.”
17 Ирод, наиме, посла и ухвати Јована, те га свеза у тамницу због Иродијаде, жене свога брата Филипа, што се ожени њоме.
18 Јер Јован говораше Ироду: „Не смеш ти имати жене брата свога.”
19 А Иродијада беше кивна на њега и хтеде га убити, али није могла.
20 Јер се Ирод бојаше Јована, знајући га као човека праведна и света, те га чуваше. И слушавши га беше у неприлици, па ипак га је радо слушао.
21 И кад дође погодан дан, кад Ирод на свој рођендан приреди част својим великашима, војводама и првацима галилејским,
22 уђе Иродијадина кћи, те заигра и угоди Ироду и гостима. А цар рече девојци: „Затражи од мене што год хоћеш, и даћу ти.”
23 И закле јој се: „Што год заиштеш од мене, даћу ти – до половине свога царства.”
24 Она пак изашавши рече својој мајци: „Шта да затражим?” А она рече: „Главу Јована Крститеља.”
25 И одмах ушавши брзо цару заиска говорећи: „Хоћу да ми одмах даш на тањиру главу Јована Крститеља.”
26 И сневесели се цар врло, али због заклетве и гостију не хтеде да је одбије.
27 И одмах посла краљ џелата и нареди да донесе Јованову главу. И отишавши одсече му главу у тамници
28 и донесе његову главу на тањиру и даде девојци, а девојка је даде својој мајци.
29 А ученици његови, чувши то, дођоше и узеше његово тело и метнуше га у гроб.
30 И скупише се апостоли око Исуса, те му јавише све што учинише и поучише.
31 И рече им: „Хајдете ви сами у пуст крај, па се одморите мало. Јер долажаху и одлажаху многи, те нису имали времена ни да једу.”
32 И одоше чамцем на пусто место насамо.
33 И видеше их како одлазе и дознаше многи, па се стекоше онде пешице из свих градова и стигоше пре њих.
34 И изашавши виде многи народ, те се сажали на њих, јер беху као овце без пастира, и поче их учити много.
35 И пошто је време прилично поодмакло, приђоше му ученици његови и рекоше: „Место је пусто, а већ је касно.
36 Отпусти их нека иду у околна села и засеоке и купе себи шта ће јести.”
37 А он им одговори и рече: „Дајте им ви да једу.” Рекоше му: „Да одемо и да купимо хлеба за две стотине динара, па да им дамо да једу?”
38 А он им рече: „Колико хлебова имате? Идите видите.” И дознавши рекоше: „Пет, и две рибе.”
39 И нареди им да се сви посаде по групама на зеленој трави.
40 И посадише се у групама по стотину и по педесет.
41 И узевши оних пет хлебова и две рибе, погледа на небо, благослови и изломи хлебове, те их даваше ученицима да метну пред њих; и оне две рибе раздели свима.
42 И једоше сви и наситише се.
43 И подигоше пуних дванаест котарица комада хлеба и риба.
44 А оних што једоше хлебове беше пет хиљада људи.
45 И одмах натера своје ученике да уђу у чамац и да иду напред на другу страну према Витсаиди док он отпусти народ.
46 И опростивши се од њих, оде на гору да се помоли.
47 А кад наста вече, чамац беше насред мора, а он сам на копну.
48 И видевши их како се муче веслајући јер им беше противан ветар, око четврте ноћне страже дође к њима идући по мору; и хтеде да их мимоиђе.
49 А они, видевши га како иде по мору, помислише да је утвара, те повикаше,
50 јер га сви видеше и уплашише се. Но он их одмах ослови и рече им: „Не бојте се, ја сам.”
51 И уђе к њима у чамац, и преста ветар. И дивљаху се у себи веома,
52 јер не разумеше чудо с хлебовима, него им срце беше окорело.
53 И прешавши на копно дођоше у Генисарет и присташе.
54 И кад изађоше из чамца, одмах га познаше,
55 оптрчаше сав онај крај и почеше доносити болеснике на постељама где су чули да је он.
56 И где год је улазио у села или градове или засеоке, на трговима стављаху болеснике и мољаху га да дотакну бар ресе његове хаљине. И који год га дотакоше беху спасени.