1И опет поче учити крај мора. И окупи се око њега силан народ, тако да је ушао у чамац на мору, а сав народ беше на земљи код мора.
2И учаше их много у причама и говораше им у науци својој:
3„Слушајте! Ето, изађе сејач да сеје.
4И кад је сејао, једно семе паде крај пута, и дођоше птице те га позобаше.
5Друго паде на каменито тле, где немаше много земље, и одмах изниче, јер немаше дубоке земље.
6А кад сунце изађе, би сасушено и, како немаше корена – усахну.
7Треће паде у трње, и нарасте трње те га угуши и не донесе рода.
8Четврта пак падоше у добру земљу и даваху род који је напредовао и растао, и донесе тридесетоструко и шездесетоструко и стоструко.”
9И рече: „Ко има уши да слуша, нека слуша.”
10А кад би сам, питаху га за приче они који беху око њега с Дванаесторицом.
11И рече им: „Вама је дана тајна царства Божјег; а онима који су напољу све бива у причама,
12да гледајући гледају и не виде, и слушајући слушају и не разумеју, да се не обрате и буде им опроштено.”
13И рече им: „Не разумете ове приче, а како ћете схватити све приче?
14Сејач сеје реч.
15Ови су крај пута посејани, где се сеје реч, и кад је чују, одмах долази сатана и узима реч посејану у њима.
16И ови су слично посејани на каменитом тлу, који, кад чују реч, одмах је с радошћу примају,
17и немају корена у себи, него су нестали, па кад дође до невоље или гоњења због речи, одмах се саблазне.
18А други су, што су посејани у трњу, то су они који реч чуше,
19а светске бриге, те превара богатства и жудње за другим стварима увлаче се и гуше реч, те неплодна бива.
20А они што су посејани на доброј земљи, слушају и примају реч, па доносе род тридесетоструко и шездесетоструко и стоструко.”
21И рече им: „Да ли се светиљка пали да се стави под мерицу или под кревет; а не да се стави на свећњак?
22Јер ништа није скривено што се не би открило; нити што би тајно, а да не изађе на видело.
23Ко има уши да слуша, нека слуша.”
24И рече им: „Памтите што чујете. Каквом мером мерите, биће вам одмерено, и додаће се вама који слушате.
25Јер ко има – њему ће се дати; а ко нема – и што има, узеће се од њега.”
26И говораше: „Тако је царство Божје као кад човек баци семе на земљу,
27и спава и устаје ноћу и дању, а семе ниче и расте – сам не зна како.
28Земља сама од себе доноси род, прво стабљику, затим клас, онда пуно жита у класи.
29А кад род допусти, одмах шаље срп, јер је жетва настала.”
30И говораше: „Како ћемо упоредити царство Божје, или у којој причи да га изложимо?
31Као горушичино зрно, које, кад се посеје у земљу, мање је од свих семена на земљи,
32а кад га посеју, израста и бива веће од свег поврћа, те развија велике гране, тако да птице небеске могу да се гнезде у његовој сенци.”
33И казиваше им реч у многим таквим причама, колико су могли да слушају.
34А без приче им не говораше, него својим ученицима насамо све објашњаваше.
35И рече им онога дана увече: „Пређимо на другу страну.”
36И отпустивши народ, узеше га како беше у чамцу, и други чамци беху с њим.
37И наста велика олуја и валови запљускиваху у чамац, тако да се чамац већ пунио.
38А он на крми спаваше на узглављу. И пробудише га, те му рекоше: „Учитељу, зар не мариш што пропадамо?”
39И уставши запрети ветру и рече мору: „Ћути, умукни!” И преста ветар, те би тишина велика.
40И рече им: „Што сте тако плашљиви? Како немате вере?”
41И веома се уплашише, те говораху један другоме: „Та ко је овај да му се и ветар и море покоравају?”