1То Јони би веома криво, па се разљути.
2Он се помоли Богу и рече: „Господе, зар ти нисам то говорио док сам још био у земљи својој? Зато сам хтео да побегнем у Тарсис. Знао сам да си ти Бог благ и милостив, спор на гнев, богат милосрђем и да се на несрећу сажалиш.
3Сада, Господе, узми душу моју од мене, јер ми је боље да умрем него да живим.”
4Господ га упита: „Да ли се с правом љутиш?”
5Јона изађе из града и седе источно од града. Ту направи колибу, седе пред њом у хлад да види шта ће с градом бити.
6Господ Бог пусти да израсте биљка над Јоном да направи хлад над главом и да му зловољу уклони. Јона се биљци обрадова веома.
7Међутим, сутрадан ујутро Бог заповеди црву да подгризе биљку, и она увену.
8Кад ограну сунце, посла Бог врућ источни ветар. Сунце поче да пржи Јону по глави, тако да је изнемогао. Он пожеле да умре и рече: „Боље да умрем него да живим.”
9Тада Бог упита Јону: „Да ли је право да се због биљке љутиш?” Он одговори: „Право је што се смртно љутим.”
10Господ му рече: „Теби је жао биљке око које се ниси трудио нити је узгајао, него је за једну ноћ израсла и за ноћ пропала!
11А мени да не буде жао Ниневије, града великог, у коме живи више од сто двадесет хиљада људи, који не разликују десно и лево, и бројна стока!”