Job 41
1 Узалуд је човеку нада, од једног погледа на земљу пада.
2 Нико не сме да га пробуди, а ко ће преда ме стати?
3 Ко ми је нешто дао, па да морам да му вратим? Моје је све што је под небом.
4 Нећу да прећутим удове његове, ни силну снагу, ни лепоту стаса.
5 Ко може да му кожу скине, ко може чељустима његовим да приступи?
6 Ко ће двоструку чељуст да му отвори, ужас је од зуба његових.
7 Плочице оклопа његовог су чврсте и спојене тврдо.
8 Близу су спојене једна уз другу, ни ветар кроз њих не пролази.
9 Чврсто су приљубљене, држе се и не растављају се.
10 Дахтање његово врца светлост, очи његове су као трепавице праскозорја.
11 Буктиње му из чељусти пламте и огњене искре искачу.
12 Из ноздрва му дим сукља као из котла запаљеног трском.
13 Дах његов угљевље распаљује, пламен сукља из чељусти његових.
14 У врату му се снага налази, страх шири испред себе.
15 Удови његови су спојени чврсто, учвршћени су и не размичу се.
16 Срце његово је као камен тврдо. Чврсто као доњи жрвањ.
17 Кад се подигне, и јунаци задрхте и не знају шта ће од страха.
18 Узалуд га ударају мач, копље, стрела и џилит.
19 Гвожђе је њему као плева, а бронза као црвоточина.
20 Стрела га не натера у бег, а камење из праћке је њему као плева.
21 Тољага је њему као сламка, смеје се звиждуку копља.
22 Трбух му је као оштри црепови, као дрљача кроз глиб иде.
23 Он чини да дубина ври као лонац и вода се узбурка као уље у лонцу.
24 За собом оставља сјајну бразду, рекло би се да је дубина оседела.
25 Ништа слично њему не постоји, он је створен да се не плаши.
26 Оне који су горе гледа с презиром, он је цар свим животињама поноситим.”