1Јов настави своје излагање говорећи:
2„Нека је жив Бог, који ми је парницу моју одбацио, и Свемогући, који ми је душу ојадио!
3Док дишем и док је дух Божји у ноздрвама мојим,
4Неће усне моје говорити неправду, нити ће лагати језик мој.
5Не дао Бог да се слажем с вама, до задњег даха бранићу невиност своју.
6Чврсто стојим у праведности својој и нећу је напустити, ниједан дан ми не осуђује срце моје.
7Нека непријатељу мом буде као злочинцу и мом противнику као зликовцу.
8Чему се нада зликовац на крају кад му Бог душу ишчупа?
9Да ли ће Бог чути јаук његов кад се невоље свале на њега?
10Зар ће се он радовати Свемогућем? Да ли ће се стално Богу молити?
11Поучићу вас прсту Божјем и нећу сакрити намере Свемогућег.
12Ето, све то и сами знате, зашто мисли ваше лутају?
13Такав је део злом човеку пред Богом и наследство зликовцу од Свемогућег.
14Ако му се множе синови, то је за мач, и потомци његови неће хлеба имати.
15Оне који остану смрт ће зграбити и удовице њихове неће плакати.
16Ако нагомилају сребра као праха и накупе одеће као блата,
17Он сакупља, али ће праведник обући, а сребро ће невини поделити.
18Као мољац гради кућу своју, као колибу коју чувар начини.
19Богати легне и ништа не односи, отвори очи, а ничег нема.
20Страхоте ће га преплавити, у ноћи ће га олуја однети.
21Ветар источни га подиже и он одлази, односи га с места његовог.
22То ће Бог на њега нанети и неће га жалити, стално ће бежати од руке његове.
23Пљескају за њим рукама, а звижде за њим на месту његовом.