1Човек рођен од жене кратког је живота и пун немира.
2Као цвет ниче, увене, бежи као сен и не остаје.
3Зар на таквог отвараш очи своје и мене изводиш на суд пред собом?
4Ко може чист да изађе из нечистоће? Нико!
5Ако су избројани дани његови и број месеци његових је у теби, и поставио си границу непрелазну,
6Окрени се од њега да може да почине, да се обрадује као најамник крају дана.
7Дрво има наду ако се посече да ће се омладити и да неће бити без изданака.
8Ако му остари корен у земљи и у прах изумре пањ његов,
9Чим осети воду, опет напупи и пусти гране своје као младица.
10А човек умре и одлази, кад издахне, где је?
11Као вода кад истекне из мора, као река кад нестаје и пресуши,
12Тако човек кад легне, не устаје више. Док буде небеса, неће се пробудити нити ће се пренути из сна свог.
13Ко ће ме у подземље склонити и сакрити док не прође гнев твој и не даш ми рок кад ћеш ме се сетити?
14Ако умре човек, хоће ли оживети? Све дане мучног живота ишчекиваћу док ми не дође промена.
15Ти ћеш ме позвати и ја ћу се одазвати. Пожелећеш дело руку својих.
16Сада ми бројиш кораке и не чуваш ме од греха мог.
17У торбицу си запечатио преступе моје и безакоња моја чуваш.
18Као што гора падне и распадне се, као што се стена одвали с места свог,
19као што вода ситни камење и бујица спира земљу, тако уништаваш надање људско.
20Савладаваш га заувек и он одлази, нагрдиш му лице и отпушташ га.
21Синове му поштују – он то не зна. Презиру их – не дотиче га се.
22Он осећа само бол у свом телу и тугу у души својој.”