Jeremiah 4
1 „Ако се враћаш, Израиљу”, говори Господ, „врати се мени. Ако уклониш преда мном идоле гадне, нећеш посртати.
2 Ако се заклињеш: ‘Живог ми Господа’ истинито, право и праведно, варвари ће се у њему благосиљати и њим се дичити.”
3 Јер овако говори Господ Јудејцима и Јерусалимљанима: „Прокрчите себи њиву и немојте по трњу сејати!
4 Обрежите се Господу и скините обрезак са срца свога, Јудејци и Јерусалимљани! Иначе ће изаћи гнев мој као огањ, распламсаће се и нико га неће угасити због недела ваших.
5 Објавите у Јудеји, огласите у Јерусалиму и реците: ‘Трубите у трубу по земљи!’ Вичите гласно и реците: ‘Окупите се и уђите у градове утврђене!
6 Подигните заставу према Сиону! Бежите и не застајкујте!’ Доводим са севера несрећу и пропаст велику.
7 Излази лав из честара свог. Затирач народа излази с места свог да опустоши земљу твоју. Разориће градове твоје тако да неће становника бити.
8 Зато се костретом огрните! Плачите и ридајте јер се жестоки гнев Господњи није од нас одвратио!”
9 У тај дан говори Господ: „Клонуће срце цару и срца кнезовима. Свештеници ће се збунити, а пророци ће се зачудити.”
10 Тада ће рећи: „Господе, Господе! Заиста си преварио овај народ и Јерусалим кад си рекао: Имаћете мир, а сад нам је мач под грлом!”
11 У то ће се време рећи народу овом и Јерусалиму: „Врућ ветар с пустињских места дува на ћерку народа мог, али не да хлади и да прочисти!
12 Силнији ветар ми долази, тада ћу им суд изрећи!”
13 Гле, подиже се као ветар! Кола су му као вихор, а коњи бржи од орлова! Тешко нама, пропадосмо!
14 Спери злоћу, Јерусалиме, са срца свог да би се спасао. Докле ће у теби бити грешни науми твоји?
15 Вест стиже од Дана и зло с горе Јефремове.
16 Ето, кажите варварима, огласите Јерусалиму! Нападачи долазе из земље далеке и кличу против градова Јудиних.
17 „Окружују га као чувари пољски јер се одметну од мене”, говори Господ.
18 „То ти учинише пут твој и дела твоја. Крива је злоћа твоја, што ти горчина погађа срце твоје.”
19 Ах, тело моје, тело моје! Пуца ми срце, раздире ми се срце! Не могу да ћутим јер сам чуо трубу бојну, душо моја, покличе бојне!
20 Јављају слом за сломом, опустошена је сва земља. Одједном су опустошени шатори моји, изненада боравиште моје!
21 Докле ћу заставу да гледам и зов трубе да слушам?
22 Безуман је народ мој, мене не познаје! Они су синови неразумни, ништа не схватају. Мудри су да зло чине, а не умеју добро да чине.
23 Погледах земљу и, гле, безоблична је и пуста! На небу – светлост ишчезла.
24 Погледах брда и, гле, тресу се. Сви се брегови уздрмали!
25 Погледах и, гле, човека нема, а одлетеле су све птице небеске!
26 Погледах и, гле, Кармил је пустиња и сви су опустошени градови његови од Господа, од жестоког гнева његовог.
27 Овако говори Господ: „Сва ће земља опустети, али је нећу уништити.
28 Зато ће земља жалити, на висини ће небо потамнети. Ја рекох, одлучих, и нећу се покајати, нити предомислити.”
29 Пред узвиком „Коњаници и стрелци” сви градови беже. У шипражју се крију, на стене се пењу. Сваки је град напуштен, нема човека у њима.
30 А ти, опустошена, шта чиниш? Облачиш се у скерлет, китиш се накитом златним. Гаравиш се испод очију, залуд се улепшаваш. Милосници те презиру, душу твоју траже.
31 Чујем глас порођајни, јаук, као у жене која се први пут порађа, глас кћери сионске која преклиње и руке пружа: „Тешко мени, душу ми убијају!”