1Не будите, браћо моја, многи од вас учитељи, јер знамо да ћемо у толико већма бити осуђени.
2Јер сви ми много грешимо. Ако ко у речи не греши, то је савршен човек, кадар зауздати и све тело.
3И кад коњима стављамо узде у уста да нам се покоравају, ми управљамо читавим њиховим телом.
4Види и лађе колике су и гоне их жестоки ветрови, а њима управља врло мала крма куда хоће крмарева воља.
5Тако је и језик мали уд, али се хвали великим стварима. Види како мала ватра запали велику шуму.
6И језик је ватра, свет неправде, језик се налази међу нашим удовима, скрнави све тело и он запаљује животни ток, а пакао њега пали.
7Људски род укроћава и укротио је сваки род звери и птица, гмизаваца и морских животиња,
8али нико од људи не може да укроти језик – немирно зло, пун смртног отрова.
9Њим благосиљамо Господа и Оца, и њим проклињемо људе који су створени по слици Божјој;
10из истих уста излазе благослов и клетва. То тако не треба да буде, браћо моја.
11Точи ли извор из истог отвора слатку и горку воду?
12Може ли, браћо моја, смоква да донесе маслине или винова лоза смокве? Ни слан извор не може дати слатку воду.
13Ко је међу вама мудар и паметан? Нека лепим владањем покаже своја дела у мудрој смерности.
14Ако пак у својим срцима имате горку завист и свађу, не хвалите се и не лажите против истине.
15Није то мудрост која силази одозго, него је земаљска, чулна, демонска;
16јер где су завист и свађа, онде су неред и свака зла ствар.
17А мудрост која долази одозго чиста је пре свега, затим мирољубива, блага, прилагодљива, пуна милости и добрих плодова, одлучна, нелицемерна.
18А плод праведности сеје се у миру онима који чине мир.