1У години кад је умро цар Озија, видех Господа како седи на високом и издигнутом престолу, а скут му испуњаваше храм.
2Изнад њега су стајали серафими. Сваки је имао по шест крила: са два је заклањао лице своје, са два је заклањао ноге своје и са два је летео.
3Они су викали један другом: „Свет, свет, свет је Господ Саваот, пуна је сва земља славе његове!”
4Од гласа којим су викали задрмаше се прагови на вратима и дом се напуни димом.
5Тада ја рекох: „Тешко мени! Погибох, јер сам човек усана нечистих и живим усред народа нечистих усана! Цара, Господа Саваота, видех очима својим!”
6Тада један од серафима долете к мени држећи у руци жар који је клештима узео са жртвеника.
7Он се дотаче уста мојих и рече: „Ево, ово се дотаче усана твојих, нестаде безакоње твоје и очисти се грех твој!”
8Потом чух глас Господа како говори: „Кога да пошаљем? Ко ће ићи за нас?” Ја рекох: „Ево мене! Пошаљи мене!”
9Он рече: „Иди и реци том народу: ‘Слушајте, слушајте, али разумети нећете! Гледајте, гледајте, али схватити нећете!’
10Учини да отврдне срце том народу, заглухни им уши, заслепи им очи да не виде очима својим, не чују ушима својим и срцем не разумеју, како би се обратили и исцелили!”
11Ја тада рекох: „Докле, Господе?” Он одговори: „Док не опусте градови тако да без становника буду, да куће без људи буду и док земља сасвим не опусти,
12док Господ не отера људе далеко, а земља не постане пустош.
13Међутим, још у њој живи десетина, па ће се и она уништити. Али као што кад храст или брест посеку, остане изданак, тако ће и њихов изданак свето семе бити.”