1Говор Моаву: Преко ноћи је Ар моавски раскопан и уништен. Преко ноћи је Кир моавски раскопан и уништен.
2Пењу се у храм и у Девон на узвишице да би плакали. Моав нариче за Невоном и за Медевом, све су главе пострижене, све су браде осмуђене.
3По улицама вреће облаче, по крововима њиховим и трговима њиховим сви наричу и сузе лију.
4Јауче Есевон и Елеала, до Јасе се чује глас њихов. Зато дрхте моћници Моава, трепери душа њихова.
5Срце моје за Моавом тугује. Бегунци његови побегоше до Сигора, до Еглат-Шелишије. Они се пењу на брдо луитско и плачу, путем оронаимским се јаук разлеже због пропасти.
6Пресушише воде нимримске, трава усахну, биље увену, зеленила нема више.
7Зато носе преко потока арабљанског оно што су сачували и што су спасли.
8Јаук се разлеже до границе моавске, до Еглаима вапај њихов и до Вир-Елима нарицање њихово.
9Воде димонске се крвљу пуне, и још ћу додати Димону: „Послаћу лавове на бегунце моавске и на преживеле у земљи.”