Genesis 43— CNZ

¹Глад притисну земљу.

²Кад поједоше жито које су донели из Египта, рече им отац: „Идите и купите нам мало хране.”

³Тада му Јуда одговори: „Онај човек нам је оштро рекао: ‘Нећете видети моје лице ако ваш брат не буде с вама.’

⁴Ако пустиш с нама нашег брата, ићи ћемо и купићемо жита.

⁵Ако га не пустиш, нећемо ићи јер нам је онај човек рекао: ‘Нећете видети моје лице ако ваш брат не буде с вама.’”

⁶Израиљ тада рече: „Зашто сте ми зло нанели рекавши оном човеку да имате још једног брата?”

⁷Они одговорише: „Човек нас је детаљно испитивао о нама и нашој породици: ‘Је ли вам још жив отац? Имате ли још браће?’ Ми смо му одговарали на питања. Зар смо могли знати да ће рећи: ‘Доведите брата свога!’”

⁸Тада рече Јуда Израиљу, оцу своме: „Пусти дечака са мном, па ћемо се подигнути и кренути да останемо живи и да не помремо и ми, и ти, и наша деца.

⁹Ја ти јемчим за њега. Тражи га из моје руке. Ако ти га не вратим и не доведем пред тебе, бићу ти крив довека.

¹⁰Да нисмо оволико оклевали, досад бисмо се два пута вратили.”

¹¹Тада рече Израиљ, отац њихов: „Кад је тако, урадите овако: ставите у вреће што је најлепше у овој земљи и понесите оном човеку на дар. Мало балсама, мало меда, зачине, мирисне смоле, лешника и бадема.

¹²Понесите двоструко више новца од оног што је био при врху ваших врећа и вратите га. Можда је била грешка.

¹³Узмите брата свога, па устаните и идите оном човеку.

¹⁴Нека вам Бог свемогући помогне да нађете милост у оног човека. Да вам пусти и другог брата вашега и Венијамина. Ако треба да останем без деце, нека останем.”

¹⁵Тада, узевши дарове и двоструко више новца, поведоше Венијамина. Сиђоше у Египат и изиђоше пред Јосифа.

¹⁶Кад Јосиф виде с њима Венијамина, рече управитељу своје куће: „Одведи ове људе у кућу, накољи и припреми јер ће ови људи са мном јести у подне.”

¹⁷Човек учини како је Јосиф рекао и уведе људе у Јосифову кућу.

¹⁸Они се уплашише кад их поведоше у Јосифову кућу, па рекоше: „Ово је због новца који прошли пут нађосмо у нашим врећама. Воде нас унутра да нас нападну и да нас и наше магарце узму у ропство.”

¹⁹Зато приступише управитељу Јосифове куће и обратише му се пред кућним вратима

²⁰речима: „Опрости, господару. Ми смо већ сишли једном и купили смо хране.

²¹Кад смо били на преноћишту, отворисмо своје вреће, кад оно новац сваког од нас у врећи његовој, наш новац на броју. Сад смо га донели са собом.

²²Други новац смо донели да купимо хране. Не знамо ко нам је ставио новац у наше вреће.”

²³Он им рече: „Будите мирни, не бојте се. Бог ваш и Бог оца вашег ставио је благо у вреће ваше. Добио сам ваш новац.” Потом им изведе Симеуна.

²⁴Затим их човек уведе у кућу Јосифову, донесе им воде да оперу ноге, а магарцима њиховим положи хране.

²⁵Они припремише дарове чекајући да Јосиф дође у подне, јер су чули да ће онде ручати.

²⁶Кад Јосиф дође кући, изнесоше му дарове које су понели са собом и поклонише му се ничице.

²⁷Он их запита како су и упита: „Како је ваш стари отац о коме сте ми причали? Је ли још жив?”

²⁸Они одговорише: „Добро је слуга твој и још је жив”, и поклонише се.

²⁹Јосиф, подигавши очи своје, угледа Венијамина, брата свога, сина мајке своје, и рече: „Је ли ово ваш најмлађи брат о коме сте ми причали? Бог нека ти је милостив, сине мој”, додаде.

³⁰Јосиф журно изађе пошто му је срце заиграло за братом његовим и потражи где би плакао. Уђе у једну собу и исплака се.

³¹Затим се уми, изађе и уздржавајући се рече: „Послужите ручак!”

³²Они донесоше њему посебно, њима посебно, а посебно Египћанима који су с њим јели зато што они нису могли да једу с Јеврејима, јер су се Египћани њих гадили.

³³Поседаше пред њим старији по старешинству, а млађи по младости и загледаху се од чуда.

³⁴Он је јела испред себе слао њима, а Венијамину допаде пет пута више него осталима. Пили су с њим и развеселише се.