1Речи проповедника, сина Давидовог, цара у Јерусалиму.
2„Ништавило над ништавилима”, говори проповедник, „ништавило над ништавилима, све је ништавило.”
3Шта користи човеку сав труд који улаже под сунцем?
4Нараштај одлази, нараштај долази, а земља стоји заувек.
5Сунце излази, Сунце залази и опет хита ка месту одакле је изашло.
6Ветар иде на југ, окреће се на север, ковитла се, ковитла, и враћа се новом кружењу.
7Све реке теку у море, а море се не препуњује. Одакле теку реке, опет се тамо враћају.
8Све речи су мучне да се не могу исказати. Око се не може нагледати, а уво се не може наслушати.
9Шта је било, опет ће бити, што се чинило, опет ће се чинити, и нема ничег новог под сунцем.
10Постоји ли нешто за шта би се рекло: „Види, ово је ново!” То је већ било у временима која су за нама.
11Не спомиње се оно што је било раније. Ни оно касније неће се спомињати код оних који после буду.
12Ја, проповедник, био сам цар Израиљев у Јерусалиму.
13Управио сам срце своје да истражује и разаберем мудрост у свему што бива под небом. Тај мучан посао даде Бог синовима људским да се тиме муче.
14Гледао сам све шта се ради под сунцем, а, гле, све је ништавило и трчање за ветром.
15Што је криво, не може се исправити, чега нема, не може се избројати.
16Тада рекох у срцу свом говорећи: „Ево, узрастао сам и претекао мудрошћу све који су владали у Јерусалиму.” Срце моје виде много мудрости и знања.
17Управио сам срце своје да упозна мудрост, упознао сам безумље и лудост и схватио да је и то трчање за ветром.
18Много мудрости, много бриге, и ко знање скупља – муку скупља.