Ecclesiastes 1
1 Речи проповедника, сина Давидовог, цара у Јерусалиму.
2 „Ништавило над ништавилима”, говори проповедник, „ништавило над ништавилима, све је ништавило.”
3 Шта користи човеку сав труд који улаже под сунцем?
4 Нараштај одлази, нараштај долази, а земља стоји заувек.
5 Сунце излази, Сунце залази и опет хита ка месту одакле је изашло.
6 Ветар иде на југ, окреће се на север, ковитла се, ковитла, и враћа се новом кружењу.
7 Све реке теку у море, а море се не препуњује. Одакле теку реке, опет се тамо враћају.
8 Све речи су мучне да се не могу исказати. Око се не може нагледати, а уво се не може наслушати.
9 Шта је било, опет ће бити, што се чинило, опет ће се чинити, и нема ничег новог под сунцем.
10 Постоји ли нешто за шта би се рекло: „Види, ово је ново!” То је већ било у временима која су за нама.
11 Не спомиње се оно што је било раније. Ни оно касније неће се спомињати код оних који после буду.
12 Ја, проповедник, био сам цар Израиљев у Јерусалиму.
13 Управио сам срце своје да истражује и разаберем мудрост у свему што бива под небом. Тај мучан посао даде Бог синовима људским да се тиме муче.
14 Гледао сам све шта се ради под сунцем, а, гле, све је ништавило и трчање за ветром.
15 Што је криво, не може се исправити, чега нема, не може се избројати.
16 Тада рекох у срцу свом говорећи: „Ево, узрастао сам и претекао мудрошћу све који су владали у Јерусалиму.” Срце моје виде много мудрости и знања.
17 Управио сам срце своје да упозна мудрост, упознао сам безумље и лудост и схватио да је и то трчање за ветром.
18 Много мудрости, много бриге, и ко знање скупља – муку скупља.