Acts 20
1 А кад се буна утишала, Павле дозва ученике, посаветова их, опрости се од њих и крену на пут у Македонију.
2 Пошто је прошао оне крајеве и ободрио их многим речима, дође у Грчку.
3 Овде је остао три месеца. Кад је намеравао да отплови у Сирију, Јудејци сковаше заверу против њега, те одлучи да се врати преко Македоније.
4 Пратили су га: Пиров син Сопатер из Верије, Солуњани Аристарх и Секунд, Гај из Дерве и Тимотеј, Тихик и Трофим из Азије.
5 Ови одоше напред и чекаху нас у Троади.
6 А ми после дана бесквасних хлебова отпловисмо из Филипа и за пет дана дођосмо к њима у Троаду, где проведосмо седам дана.
7 А кад смо се у први дан недеље састали да преломимо хлеб, Павле им је проповедао; како је намеравао сутрадан да отпутује, продужи говор до поноћи.
8 У горњој соби, где смо били окупљени, биле су пак многе светиљке.
9 Како је Павле подуже говорио, један младић по имену Евтих, седећи на прозору, обузет дубоким сном и савладан од сна, паде с трећег спрата и дигоше га мртва.
10 Тада Павле сиђе, баци му се у загрљај и рече: „Не узнемиравајте се, јер је његова душа у њему.”
11 Затим оде горе, преломи хлеб и једе, и пошто им је још много говорио до зоре, отпутова.
12 А младића доведоше живог и утешише се врло.
13 Пошто смо се раније укрцали у лађу, одвезосмо се у Асос с намером да оданде Павла узмемо на лађу; тако је, наиме, он наредио, желећи да сам иде пешице.
14 А кад се састао с нама у Асосу, узесмо га у лађу и пођосмо у Митилину.
15 Отпловисмо и оданде, па сутрадан дођосмо према Хиосу; други дан пристасмо на Самос, те следећег дана дођосмо у Милит.
16 Павле је, наиме, био одлучан да се прође мимо Ефеса да се не би задржао дуже време у Азији; јер се журио, ако би му било могућно, да на дан Педесетнице буде у Јеруслиму.
17 Из Милита посла у Ефес и дозва црквене старешине.
18 А кад дођоше к њему, рече им: „Ви знате како сам с вама провео све време – од првог дана откако сам дошао у Азију,
19 служећи Господу са сваком понизношћу, са сузама и искушењима која су ме снашла од јудејских сплетки,
20 како ништа корисно нисам пропустио да вам кажем и да вас поучим јавно и идући од куће до куће,
21 преклињући Јудејце и Грке да се обрате Богу и да верују у Господа нашега Исуса.
22 А сад, ето, дух ми је везан и идем у Јерусалим не знајући шта ће ми се у њему догодити,
23 осим што ми Дух Свети од града до града сведочи и говори да ме чекају окови и невоље.
24 Али мени није нимало стало до мога живота, само да завршим свој пут и службу коју сам примио од Господа Исуса – да посведочим јеванђеље о благодати Божјој.
25 И ето, сад знам да сви ви, међу којима сам прошао проповедајући царство, нећете више видети мога лица.
26 Зато вам сведочим на данашњи дан да сам чист од крви свију
27 јер се нисам устручавао да вам објавим сву одлуку Божју.
28 Пазите на себе и на све стадо у ком вас је Дух Свети поставио за епископе, да напасате Цркву Божју, коју је стекао својом крвљу.
29 Ја знам да ће после мога одласка међу вас ући грабљиви вуци, који неће штедети стада.
30 Па и од вас самих устаће људи који ће говорити наопаке ствари да повуку за собом ученике.
31 Стога, будно пазите и сећајте се да три године, ноћ и дан, нисам посустао саветујући са сузама сваког од вас.
32 И сад вас предајем Богу и његовој благодатној речи, која може да назида и омогући наследство међу свима освећенима.
33 Сребра или злата или одела нисам зажелео ни од кога.
34 Сами знате да су ове моје руке послужиле мојим потребама и потребама мојих сарадника.
35 Све сам вам показао да се тако ваља трудити и немоћне прихватати, и сећати се речи Господа Исуса, коју је рекао: ‘Блаженије је давати неголи примати.’”
36 Рекавши ово, клекну и помоли се Богу са свима њима.
37 На то сви гласно заплакаше, падоше у загрљај Павлу и љубљаху га.
38 Највише бола нанела им је реч коју је рекао да они неће више видети његовог лица. Затим га отпратише на лађу.