Jonah 1
1 Riječ Gospodnja dođe Joni, Amitajevu sinu:
2 ”Ustani, idi u Ninivu, veliki grad, i ondje propovijedaj! Jer zloća je njihova prodrla do mene.”
3 A Jona ustade da pobjegne od Gospodina u Taršiš. Siđe u Jafu i tamo nađe lađu koja je išla u Taršiš. Plati vozarinu i ukrca se, da se tako odveze od Gospodina u Taršiš.
4 Ali Gospodin posla silan vjetar na more, i nastade na moru jaka bura, tako da lađa samo što se nije razbila.
5 Mornari su se uplašili, i svaki je zazivao svojega boga. Bacali su u more uređaje s lađe, da bi je olakšali. A Jona je bio sišao na dno lađe, legao i zaspao.
6 Tada pristupi k njemu kapetan broda i upita ga: “Što ti spavaš? Ustani i prizivaj svojega Boga! Možda nam se smiluje taj Bog, da ne poginemo.”
7 Potom rekoše jedan drugome: “Dođite, bacit ćemo ždrijeb da vidimo čijom nas krivnjom pogodi ova nesreća!” Baciše dakle ždrijeb, i pade na Jonu.
8 Tada mu rekoše: “Daj da znamo čijom nas krivnjom pogodi ova nesreća! Što je tvoj zanat? Odakle dolaziš? Gdje ti je postojbina? Iz kojega si naroda?”
9 On im odgovori: “Ja sam Hebrej. Štujem Gospodina, nebeskoga Boga, koji je stvorio more i suhu zemlju.”
10 Tada se ljudi vrlo uplašiše i upitaše ga: “Što si učinio?” Oni su naime doznali da je on bježao od Gospodina; jer im je to priznao.\
11 Upitaše ga ovako: “Što ćemo činiti s tobom da more odustane od nas?” More je naime bučilo sve žešće.
12 Tada ih on zamoli: “Uzmite me i bacite me u more! Tada će more odustati od vas. Jer znam da je zbog mene došla na vas ova velika bura.”
13 A ljudi su veslali da opet dođu na zemlju. Ali nisu mogli jer je more navaljivalo sve žešće na njih.
14 Tada povikaše Gospodinu: “Ah, Gospodine, ne daj da poginemo zbog života ovoga čovjeka! Nemoj to staviti na nas kao nedužno prolivenu krv, nego učini, Gospodine, što se tebi svidi!”
15 Potom uzeše Jonu i baciše ga u more. Tada more prestade bučiti.
16 Ali se ljudi vrlo pobojaše Gospodina. Prinesoše žrtvu Gospodinu i zavjetovaše se.