1Josip se baci na oca, i plakao je nagnut nad njim i cjelivao ga.
2Tada zapovjedi Josip liječnicima što su bili u njegovoj službi neka balzamiraju njegova oca. I liječnici su balzamirali Izrćla.
3U tome prođe četrdeset dana, jer je toliko vremena trebalo za balzamiranje. Oplakivali su ga Egipćani sedamdeset dana.
4Kad prođoše dani žalosti za njim, reče Josip dvoranima faraonovim: “Ako sam našao milost kod vas, progovorite, molim, za me faraonu!
5Otac me je moj zakleo i rekao mi: Evo, umrijet ću! Pokopaj me u mom grobu, što ga sebi iskopah u kanaanskoj zemlji! Zato bih sad pošao da pokopam svog oca. Onda ću se opet natrag vratiti.”
6Faraon reče: “Otiđi i pokopaj svojega oca, kako te je zakleo!”
7Tako ode Josip da pokopa svojega oca, a s njim pođoše sve faraonove sluge, prvi njegovi službenici i svi dostojanstvenici egipatske zemlje;\
8nadalje sva Josipova družina, njegova braća i kućna družina njegova oca. Samo svoje žene i djecu, svoje ovce i goveda ostaviše u gošenskoj zemlji.
9A pođoše s njim i kola i konjanici, tako da je bila povorka veoma velika.
10I kad dođoše u Goren Haatad s onu stranu Jordana, održaše ondje veliku i veoma svečanu žalost za pokojnim. On priredi svojemu ocu korotu od sedam dana.
11Kad stanovnici one zemlje, Kanaanci, vidješe u Goren Haatadu žalosnu svečanost, rekoše: “Tu se drži velika žalosna svečanost Egipćana.” Zato se prozva ono mjesto Abel Misrajim. Leži s onu stranu Jordana.
12Učiniše mu (Jakovljevi) njegovi sinovi onako kako im je bio zapovjedio.
13Odnesoše ga naime sinovi u kanaansku zemlju i pokopaše ga u pećini na zemljištu Makpeli, na zemljištu što ga je bio otkupio Abraham za grob od Hetita Efrona, istočno od Mamre.
14Kad Josip pokopa oca, vrati se opet u Egipat natrag, on i njegova braća i svi koji su bili s njim pošli na pokop njegova oca.
15A braća se Josipova pobojaše, kad im umre otac, i rekoše: “Što ako bi se Josip pokazao protivan nama pa nam uzvratio sve zlo što mu učinismo?”
16Zato poručiše Josipu: “Otac tvoj pred smrt svoju odredi ovo:
17Ovako kažite Josipu: Ah, oprosti ipak braći njihov zločin i grijeh, što ti zlo učiniše! A sad oprosti nam, molimo, naš zločin! Mi štujemo Boga tvojega oca!” Kad mu oni to poručiše, Josip zaplaka.
18Tada mu dođoše sama braća, padoše pred njega i rekoše: “Evo, tvoji smo robovi!”
19A Josip im reče: “Ne bojte se! Zar sam ja umjesto Boga?
20Vi dakako misliste zlo protiv mene, ali Bog okrenu to na dobro, da izvrši ono što se danas zbiva, da uzdrži na životu mnoge ljude.
21Ne bojte se sada! Ja ću se brinuti za vas, za vaše žene i za vašu djecu!” Tako ih je tješio i prijateljski im govorio.
22I Josip je prebivao u Egiptu, on i obitelj njegova oca. Josip poživje sto i deset godina.
23Od Efrajima vidje praunuke; i sinovi Makira, sina Manašeeva, rodiše se još za Josipova života. \
24Jednoga dana reče Josip svojoj braći: “Ja ću skoro umrijeti; ali će se Bog sigurno zauzeti za vas i odvesti vas iz ove zemlje u zemlju koju je pod zakletvom obećao Abrahamu, Izaku i Jakovu.” \
25Tada zakle Josip Izrćlove sinove i reče: “Kad se Bog jedanput milostivo zauzme za vas, tad uzmite sa sobom moje kosti odavde!”
26I umre Josip, a bilo mu je sto i deset godina. Balzamiraše ga i položiše u lijes u Egiptu.