Job 30
1 A sada smiju mi se mlađi od mene, kojima otaca ne bih bio htio metnuti sa psima stada svojega.
2 A na što bi mi i bila sila ruku njihovijeh? u njima bješe propala starost.
3 Od siromaštva i gladi samoćovahu bježeći na suha, mračna, pusta i opustošena mjesta;
4 Koji brahu lobodu po čestama, i smrekovo korijenje bješe im hrana.
5 Između ljudi bijahu izgonjeni i vikaše se za njima kao za lupežem.
6 Življahu po strašnijem uvalama, po jamama u zemlji i u kamenu.
7 Po grmovima rikahu, pod trnjem se skupljahu.
8 Bijahu ljudi nikakvi i bez imena, manje vrijedni nego zemlja.
9 I njima sam sada pjesma, i postah im priča.
10 Gade se na me, idu daleko od mene i ne ustežu se pljuvati mi u lice.
11 Jer je Bog odapeo moju tetivu i muke mi zadao te zbaciše uzdu preda mnom.
12 S desne strane ustaju momci, potkidaju mi noge, i nasipaju put k meni da me upropaste.
13 Raskopaše moju stazu, umnožiše mi muke, ne treba niko da im pomaže.
14 Kao širokim prolomom naviru, i navaljuju preko razvalina.
15 Strahote navališe na me, i kao vjetar tjeraju dušu moju, i kao oblak prođe sreća moja.
16 I sada se duša moja ražljeva u meni, stigoše me dani mučni.
17 Noću probada mi kosti u meni, i žile moje ne odmaraju se.
18 Od teške sile promijenilo se odijelo moje, i kao ogrlica u košulje moje steže me.
19 Bacio me je u blato, te sam kao prah i pepeo.
20 Vičem k tebi, a ti me ne slušaš; stojim pred tobom, a ti ne gledaš na me.
21 Pretvorio si mi se u ljuta neprijatelja; silom ruke svoje suprotiš mi se.
22 Podižeš me u vjetar, posađuješ me na nj, i rastapaš u meni sve dobro.
23 Jer znam da ćeš me odvesti na smrt i u dom određeni svjema živima.
24 Ali neće pružiti ruke svoje u grob; kad ih stane potirati, oni neće vikati.
25 Nijesam li plakao radi onoga koji bijaše u zlu? nije li duša moja žalosna bivala radi ubogoga?
26 Kad se dobru nadah, dođe mi zlo; i kad se nadah svjetlosti, dođe mrak.
27 Utroba je moja uzavrela, i ne može da se umiri, zadesiše me dani mučni.
28 Hodim crn, ne od sunca, ustajem i vičem u zboru.
29 Brat postah zmajevima i drug sovama.
30 Pocrnjela je koža na meni i kosti moje posahnuše od žege.
31 Gusle se moje pretvoriše u zapijevku, i svirala moja u plač.