1Сине мој, слушај мудрост моју, к разуму мом пригни ухо своје,
2Да се држиш разборитости, и усне твоје да хране знање.
3Јер с усана туђе жене капље мед, и грло јој је мекше од уља;
4Али јој је последак горак као пелен, оштар као мач с обе стране оштар.
5Ноге јој силазе к смрти, до пакла допиру кораци њени.
6Да не би мерио пут животни, савијају се стазе њене да не знаш.
7Зато, децо, послушајте мене, и не одступајте од речи уста мојих.
8Нека је далеко од ње пут твој, и не приближуј се к вратима куће њене,
9Да не би дао другима славе своје и година својих немилостивоме,
10Да се не би туђинци наситили твог блага и труд твој да не би био у туђој кући,
11И да не ридаш на послетку, кад се строши месо твоје и тело твоје,
12И кажеш: Како мрзих на наставу, и како срце моје презира карање!
13И не послушах глас учитеља својих, и не пригнух уха свог к онима који ме учаху!
14Умало не западох у свако зло усред збора и скупштине.
15Пиј воду из свог студенца и што тече из твог извора.
16Нека се разливају твоји извори на поље, и потоци по улицама.
17Имај их сам за се, а не туђин с тобом.
18Благословен да је извор твој, и весели се женом младости своје;
19Нека ти је као кошута мила и као срна љупка; дојке њене нека те опијају у свако доба, у љубави њеној посрћи једнако.
20А зашто би, сине, посртао за туђинком и голио недра туђој,
21Кад су пред очима Господу путеви свачији, и мери све стазе његове?
22Безбожника ће ухватити његова безакоња, и у ужа греха својих заплешће се;
23Умреће без наставе, и од мноштва лудости своје лутаће.