1И опет поче учити код мора, и скупише се око Њега људи многи тако да мора ући у лађу, и седети на мору; а народ сав беше на земљи крај мора.
2И учаше их у причама много, и говораше им у науци својој:
3Слушајте: ево изиђе сејач да сеје.
4И кад сејаше, догоди се да једно паде украј пута, и дођоше птице и позобаше га.
5А друго паде на каменито место где не беше много земље; и одмах изниче; јер не беше у дубину земље:
6А кад обасја сунце, увену, и будући да немаше корена, усахну.
7И друго паде у трње; и нарасте трње и удави га, и не донесе род.
8И друго паде на земљу добру; и даваше род који је напредовао и растао и доносио по тридесет и по шездесет и по сто.
9И рече: Ко има уши да чује нека чује.
10А кад оста сам, запиташе Га који беху с Њим и са дванаесторицом за ову причу.
11И рече им: Вама је дано да знате тајне царства Божјег, а онима напољу све у причама бива;
12Да очима гледају и да не виде, и ушима слушају и да не разумеју; да се како не обрате и да им се не опросте греси.
13И рече им: Зар не разумете ову причу? А како ћете све приче разумети?
14Сејач реч сеје.
15А оно су крај пута, где се сеје реч и кад је чују одмах дође сотона и отме реч посејану у срцима њиховим.
16Тако су и оно што се сеје на каменитим местима, који кад чују реч одмах је приме с радошћу;
17Али немају корена у себи, него су непостојани, па кад буде до невоље или их потерају речи ради, одмах се саблазне.
18А оно су што се у трњу сеје који слушају реч,
19Али бриге овог света и превара богатства и остале сласти уђу и загуше реч, и без рода остане.
20А оно су што се на доброј земљи сеје који слушају реч и примају, и доносе род по тридесет и по шездесет и по сто.
21И говораше им: Еда ли се свећа ужиже да се метне под суд или под одар? А не да се на свећњак метне?
22Јер нема ништа тајно што неће бити јавно; нити има шта сакривено што неће изаћи на видело.
23Ако има ко уши да чује нека чује.
24И говораше им: Памтите шта чујете: каквом мером мерите онаквом ће вам се мерити и дометнуће се вама који слушате.
25Јер ко има, даће му се; а који нема, узеће му се и оно што има.
26И говораше им: Тако је царство Божје као човек кад баци семе у земљу;
27И спава и устаје ноћу и дању; и семе ниче и расте, да не зна он.
28Јер земља сама од себе најпре донесе траву, потом клас, па онда испуни пшеницу у класу.
29А кад сазре род, одмах пошаље срп; јер наста жетва.
30И говораше: Какво ћемо казати да је царство Божје? Или у каквој ћемо га причи исказати?
31Оно је као зрно горушичино које кад се посеје у земљу мање је од свих семена на земљи;
32А кад се посеје, узрасте и буде веће од свег поврћа, и пусти гране велике да могу у његовом хладу птице небеске живети.
33И таквим многим причама казиваше им реч, колико могаху слушати.
34А без прича не говораше им ни речи. А ученицима посебно казиваше све.
35И рече им онај дан увече: Хајдемо на оне стране.
36И отпустивши народ узеше Га како беше у лађи; а и друге лађе беху с Њим.
37И постаде велика олуја; и валови тако заливаху у лађу да се већ напуни.
38А Он на крми спаваше на узглављу; и пробудише Га, и рекоше Му: Учитељу! Зар Ти не мариш што гинемо?
39И уставши запрети ветру, и рече мору: Ћути, престани. И утоли ветар, и постаде тишина велика.
40И рече им: Зашто сте тако страшљиви? Како немате вере.
41И уплашише се врло, и говораху један другом: Ко је Овај, дакле, да Га и ветар и море слушају?