1И у тај дан пева Девора и Варак син Авинејемов говорећи:
2Благосиљајте Господа што учини освету у Израиљу и што народ драговољно приста.
3Чујте цареви, слушајте кнезови; ја, ја ћу Господу певати, попеваћу Господу Богу Израиљевом.
4Господе! Кад си силазио са Сира, кад си ишао из поља едомског, земља се тресаше, и небеса капаху, облаци капаху водом.
5Брда се растапаху пред Господом; тај Синај пред Господом Богом Израиљевим.
6За времена Самегара сина Анатовог, за времена Јаиљиног неста путева, и који иђаху стазама, иђаху кривим путевима.
7Неста села у Израиљу, неста их, докле не настах ја, Девора, докле не настах мајка Израиљу.
8Он изабра нове богове, тада рат беше на вратима; виђаше ли се штит или копље међу четрдесет хиљада у Израиљу?
9Срце се моје привило к управитељима Израиљевим, који драговољно присташе између народа. Благосиљајте Господа.
10Који јашете на белим магарицама, који седите у суду и који ходите по путевима, приповедајте.
11Престала је праска стрељачка на местима где се вода црпе; онде нека приповедају правду Господњу, правду к селима његовим у Израиљу; тада ће народ Господњи силазити на врата.
12Устани, устани, Деворо; устани, устани, запевај песму; устани, Вараче, води у ропство робље своје, сине Авинејемов.
13Сада ће потлачени овладати силнима из народа; Господ ми даде да владам силнима.
14Из Јефрема изиђе корен њихов на Амалике; за тобом беше Венијамин с народом твојим; од Махира изиђоше који постављају законе, а од Завулона писари.
15И кнезови Исахарови бише с Девором, Исахар као и Варак би послан у долину с људима које вођаше. У делу Рувимовом беху људи високих мисли.
16Што си седео међу торовима слушајући како блеје стада? У делу Рувимовом беху људи високих мисли.
17Галад оста с оне стране Јордана; а Дан што се забави код лађа; Асир зашто седе на брегу морском и у кршевима својим оста?
18Завулон је народ који даде душу своју на смрт, тако и Нефталим, на високом пољу.
19Дођоше цареви, бише се; бише се цареви ханански у Танаху на води мегидској; али ни мрве сребра не добише.
20С неба се војева, звезде с места својих војеваше на Сисару.
21Поток Кисон однесе их, поток Кадимин, поток Кисон; погазила си, душо моја, снажно.
22Тада изотпадаше коњима копита од терања јунака њихових.
23Проклињите Мироз, рече анђео Господњи, проклињите становнике његове; јер не дођоше у помоћ Господу, у помоћ Господу с јунацима.
24Да је благословена мимо жене Јаиља жена Евера Кенејина; мимо жене у шаторима да је благословена.
25Заиска воде, млека му даде, у господској здели донесе му павлаку.
26Левом руком маши се за колац а десном за маљ ковачки, и удари Сисару, размрска му главу; прободе и проби му слепе очи.
27Међу ноге њене сави се, паде, леже, међу ноге њене сави се, паде где се сави, онде паде мртав.
28С прозора гледаше мајка Сисарина, и кроз решетку викаше: Што се тако дуго не враћају кола његова? Што се тако полако мичу точкови кола његових?
29Најмудрије између дворкиња њених одговараху јој, а и сама одговараше себи:
30Нису ли нашли? Не деле ли плен? По једну девојку, по две девојке на сваког. Плен шарен Сисари, плен шарен, везен; шарен, везен с обе стране, око врата онима који запенише.
31Тако да изгину сви непријатељи Твоји, Господе; а који те љубе да буду као сунце кад излази у сили својој. И земља би мирна четрдесет година.