1Да, сребро има жице, и злато има место где се топи.
2Гвожђе се вади из праха, и из камена се топи бронза.
3Мраку поставља међу, и све истражује човек до краја, и камење у тами и у сену смртном.
4Река навре с места свог да јој нико не може приступити; али се одбије и одлази трудом човечјим.
5Из земље излази хлеб, и под њом је друго, као огањ.
6У камену је њеном место сафиру, а онде је прах златни.
7Те стазе не зна птица, нити је виде око крагујево;
8Не угази је младо зверје, нити њом прође лав.
9На кремен диже руку своју; превраћа горе из дна.
10Из стене изводи потоке, и свашта драгоцено види Му око.
11Уставља реке да не теку, и шта је сакривено износи на видело.
12Али мудрост где се налази? И где је место разуму?
13Не зна јој човек цене, нити се находи у земљи живих.
14Бездана вели: Није у мени; и море вели: Није код мене.
15Не може се дати чисто злато за њу, нити се сребро измерити у промену за њу.
16Не може се ценити златом офирским, ни драгим онихом ни сафиром.
17Не може се наједначити с њом ни злато ни кристал, нити се може променити за закладе златне.
18Од корала и бисера нема спомена, јер је вредност мудрости већа него драгом камењу.
19Не може се с њом изједначити топаз етиопски, нити се може ценити чистим златом.
20Откуда, дакле, долази мудрост? И где је место разуму?
21Сакривена је од очију сваког живог, и од птица небеских заклоњена.
22Погибао и смрт говоре: Ушима својим чусмо славу њену.
23Бог зна пут њен, и познаје место њено.
24Јер гледа до крајева земаљских и види све што је под свим небом.
25Кад даваше ветру тежину, и мераше воду мером,
26Кад постављаше закон дажду и пут муњи громовној.
27Још је онда виде и огласи је, уреди је и претражи је.
28А човеку рече: Гле, страх је Божји мудрост, и уклањати се ода зла јесте разум.