1Дух се мој квари, дана мојих нестаје; гробови су моји.
2Код мене су ругачи, и око моје проводи ноћи у јаду који ми задају.
3Дај ми ко ће јамчити код Тебе; ко је тај који ће се руковати са мном?
4Јер си од њиховог срца сакрио разум; зато их нећеш узвисити.
5Ко ласка пријатељима, његовим ће синовима очи посахнути.
6Учинио је од мене причу народима, и постао сам бубњање међу њима.
7Потамнело је око моје од јада, и сви уди моји посташе као сен.
8Зачудиће се томе прави, и безазлени ће устати на лицемере.
9Али ће се праведник држати свог пута, и ко је чистих руку већма ће ојачати.
10А ви вратите се свиколики и ходите; нећу наћи мудра међу вама.
11Дани моји прођоше, мисли моје покидаше се, што имах у срцу.
12Од ноћи начинише дан, и светлост је близу мрака.
13Да бих се надао, гроб ће ми бити кућа; у тами ћу прострети постељу себи.
14Гробу вичем: Ти си отац мој; црвима: Ти си мати моја, ти си сестра моја.
15И где је сада надање моје? Моје надање ко ће видети?
16У гроб ће сићи, починуће са мном у гробу.