1Бреме Моаву. Да, обноћ се раскопа Ар моавски и пропаде; да, обноћ се раскопа Кир моавски и пропаде.
2Отиде у дом и у Девон, на висине, да плаче: Моав ће ридати за Невоном и за Медевом, све ће му главе бити ћелаве, свака брада оскубена.
3По улицама ће његовим припасивати кострет, на крововима његовим и на улицама његовим све ће ридати сузе лијући.
4И викаће Есевон и Елеала, до Јасе чуће им се глас; и војници ће моавски викати, душа ће се у сваком узмучити.
5Срце моје вапије за Моавом; бегунци његови побегоше дори до Сигора као јуница трећакиња; јер ће се ићи уз брдо луитско плачући, и путем оронајимским разлегаће се јаук.
6Јер ће нестати вода нимримских, јер ће посахнути биље, нестаће траве, зелени неће бити.
7И зато што су остављали и што су чували однеће се на поток арапски.
8Јер ће вика ићи око међа моавских, до Еглаима јаук њихов, и до Вир-Елима јаук њихов.
9Јер ће се вода димонска напунити крви; и још ћу дометнути Димону, на бегунце моавске и на остатак земаљски послаћу лавове.