1Davidov. Gospod mi je svetlost i spasenje, koga da se bojim? Gospod je moja tvrđava, od koga da strahujem?
2Kad na mene navale opaki da mi telo žderu, moji protivnici i dušmani, oni se spotiču i padaju.
3Pa da i vojska krene protiv mene, moje se srce neće uplašiti. Da se i rat povede protiv mene, i tada ću biti pun pouzdanja.
4Jedno tražim od Gospoda i za time žudim: da prebivam u Domu Gospodnjem kroz sve dane svog života; da posmatram lepotu Gospodnju, i savet potražim u njegovom Domu.
5Jer on me sklanja pod senicu svoju u dan nevolje, skriva me u skrovištu svog šatora, na stenu me podiže.
6Uzvisila se sada moja glava iznad mojih dušmana oko mene: u njegovom šatoru žrtve ću hvale prineti, pevaću Gospodu, pesmom ga slaviti.
7Čuj, Gospode, glas moj, smiluj mi se, usliši me!
8Moje me srce upućuje k tebi: „Traži lice moje.“ Tvoje lice tražim, Gospode.
9Ne krij svoje lice od mene, ne izruči gnevu slugu svoga, ti si uvek bio moja pomoć, ne napuštaj me, ne ostavljaj me, Bože spasenja moga.
10Ako me napuste i otac i majka, Gospod će me primiti.
11Uči me, Gospode, svome putu, ravnom me stazom vodi, radi mrzitelja mojih.
12Ne predaj me volji moga protivnika, jer lažni svedoci ustaju na mene, koji odišu nasiljem.
13Ja verujem da ću videti dobrotu Gospodnju u zemlji živih.
14Čekaj na Gospoda: budi jak i odvažna srca, i čekaj na Gospoda.