Psalms 2
1 Zašto li se bune narodi, šta to ljudi uzalud smišljaju?
2 Carevi se sveta prikupljaju, knezovi se s njima savetuju, da navale složno na Gospoda i na njegovog Pomazanika:
3 „Zbacimo sa sebe okove njihove, strgnimo sa sebe sveze njihove!“
4 Smeje se onaj što na nebesima stoluje, Gospod se to njima podruguje.
5 On im onda u gnevu progovara, jarošću ih svojom užasava:
6 „Cara svoga ja sam postavio, na Sionu, svetoj gori svojoj.“
7 Objaviću odluku Gospodnju. On mi reče: „Ti si Sin moj, danas si se meni rodio.
8 Traži od mene, i daću ti u nasledstvo puke, i krajeve zemaljske da ti budu imovina.
9 Slomićeš ih gvozdenom palicom, razbićeš ih kao posudu od gline.“
10 Zato, carevi, budite razumni, primite nauk, vladari zemaljski!
11 Služite Gospodu u strahu, s trepetom se radujte.
12 Volite Sina, da mu gnev ne plane, pa da propadnete na svom putu, jer gnev njegov za tren oka plane. Blago svakom ko u njemu utočište traži!