1Zašto li se bune narodi, šta to ljudi uzalud smišljaju?
2Carevi se sveta prikupljaju, knezovi se s njima savetuju, da navale složno na Gospoda i na njegovog Pomazanika:
3„Zbacimo sa sebe okove njihove, strgnimo sa sebe sveze njihove!“
4Smeje se onaj što na nebesima stoluje, Gospod se to njima podruguje.
5On im onda u gnevu progovara, jarošću ih svojom užasava:
6„Cara svoga ja sam postavio, na Sionu, svetoj gori svojoj.“
7Objaviću odluku Gospodnju. On mi reče: „Ti si Sin moj, danas si se meni rodio.
8Traži od mene, i daću ti u nasledstvo puke, i krajeve zemaljske da ti budu imovina.
9Slomićeš ih gvozdenom palicom, razbićeš ih kao posudu od gline.“
10Zato, carevi, budite razumni, primite nauk, vladari zemaljski!
11Služite Gospodu u strahu, s trepetom se radujte.
12Volite Sina, da mu gnev ne plane, pa da propadnete na svom putu, jer gnev njegov za tren oka plane. Blago svakom ko u njemu utočište traži!