1Molitva ojađenog čoveka pred Gospodom, kad izliva svoju muku. O, Gospode, čuj molitvu moju i moj vapaj nek do tebe dođe!
2Svoje lice ne skrivaj od mene u danu nevolje, uho svoje prigni meni; ti požuri, usliši me u dan kad te zovem.
3Moji dani nestaju u dimu, poput peći kosti mi spečene.
4Srce je moje kao trava košena, uvela, pa ni hleb se ne setim da jedem.
5Od jecanja moga silnog koža mi se slepila za kosti.
6Na pustinjsku buljinu ličim i na ćuka s ruševina pustih!
7Budan ležim, postao sam ptica što samuje na krovu.
8Povazdan mi se rugaju dušmani, imenom mojim proklinju oni što me ruže.
9Pepeo jedem kao da je hleb; to što pijem sa suzama mešam,
10zbog tvog gneva i ljutine tvoje; jer si me podigao, pa onda bacio.
11Kao senka blede dani moji, ja sam kao trava sparušena.
12A ti si, Gospode, doveka! Ti traješ, spominješ se kroz naraštaj svaki.
13Ti ustaješ da Sionu se smiluješ, jer je vreme da ga pomiluješ, jer je došlo vreme određeno.
14Jer sluge tvoje vole mu zidine, žao im je njegovih ruina.
15Drhtaće narodi od imena Gospodnjeg i od tvoje slave svi carevi zemaljski;
16jer će Gospod da izgradi Sion i objavi se u njegovoj slavi;
17kada čuje molitvu jadnika njihove vapaje prezreti neće.
18Nek se to zapiše za naraštaj novi, za narod sazdan da Gospoda slavi!
19Jer će s visine svetosti svoje gledati Gospod, s nebesa će zemlju da pogleda;
20čuće ropac zatočenih i od smrti spasti osuđenike;
21da objavi sa Siona ime Gospodnje i hvalu svoju u Jerusalimu;
22kada se zajedno okupe narodi, i carstva da Gospodu služe.
23Sred života snagu mi je oduzeo i dane mi prekratio!
24Rekao sam: „Ne uzmi me usred mojih dana kad već živiš od roda do roda!
25Ti si u početku utemeljio zemlju, i nebesa su delo tvojih ruku.
26Ona će propasti, ali ti ćeš ostati, i sve će se ishabati kao iznošena odeća, izmenićeš ih kao odeću i proći će.
27A ti si uvek isti, veku tvome nigde kraja nema.
28Sinovi tvojih slugu živeće i potomci njihovi pred tobom spokojni će biti.“