Psalms 102
1 Molitva ojađenog čoveka pred Gospodom, kad izliva svoju muku. O, Gospode, čuj molitvu moju i moj vapaj nek do tebe dođe!
2 Svoje lice ne skrivaj od mene u danu nevolje, uho svoje prigni meni; ti požuri, usliši me u dan kad te zovem.
3 Moji dani nestaju u dimu, poput peći kosti mi spečene.
4 Srce je moje kao trava košena, uvela, pa ni hleb se ne setim da jedem.
5 Od jecanja moga silnog koža mi se slepila za kosti.
6 Na pustinjsku buljinu ličim i na ćuka s ruševina pustih!
7 Budan ležim, postao sam ptica što samuje na krovu.
8 Povazdan mi se rugaju dušmani, imenom mojim proklinju oni što me ruže.
9 Pepeo jedem kao da je hleb; to što pijem sa suzama mešam,
10 zbog tvog gneva i ljutine tvoje; jer si me podigao, pa onda bacio.
11 Kao senka blede dani moji, ja sam kao trava sparušena.
12 A ti si, Gospode, doveka! Ti traješ, spominješ se kroz naraštaj svaki.
13 Ti ustaješ da Sionu se smiluješ, jer je vreme da ga pomiluješ, jer je došlo vreme određeno.
14 Jer sluge tvoje vole mu zidine, žao im je njegovih ruina.
15 Drhtaće narodi od imena Gospodnjeg i od tvoje slave svi carevi zemaljski;
16 jer će Gospod da izgradi Sion i objavi se u njegovoj slavi;
17 kada čuje molitvu jadnika njihove vapaje prezreti neće.
18 Nek se to zapiše za naraštaj novi, za narod sazdan da Gospoda slavi!
19 Jer će s visine svetosti svoje gledati Gospod, s nebesa će zemlju da pogleda;
20 čuće ropac zatočenih i od smrti spasti osuđenike;
21 da objavi sa Siona ime Gospodnje i hvalu svoju u Jerusalimu;
22 kada se zajedno okupe narodi, i carstva da Gospodu služe.
23 Sred života snagu mi je oduzeo i dane mi prekratio!
24 Rekao sam: „Ne uzmi me usred mojih dana kad već živiš od roda do roda!
25 Ti si u početku utemeljio zemlju, i nebesa su delo tvojih ruku.
26 Ona će propasti, ali ti ćeš ostati, i sve će se ishabati kao iznošena odeća, izmenićeš ih kao odeću i proći će.
27 A ti si uvek isti, veku tvome nigde kraja nema.
28 Sinovi tvojih slugu živeće i potomci njihovi pred tobom spokojni će biti.“