Bible

1 Kako sedi prestonica usamljena! A nekad je puna ljudi bila. Grad postade kao udovica, a nekad je svet ga poštovao. Ta carica među gradovima robinja je sada potlačena. 2 Groznim plačem svu noć plače, niz obraze suze roni. Nikog nema da je teši sada, a nekada svi joj prijatelji behu. Saveznici svi je izdadoše, postali su njeni neprijatelji. 3 Narod Judin, roblje bespomoćno, u nevolji, u teškom progonstvu, po tuđinskim sad žive zemljama. Nema mesta gde bi da počinu. Odasvud ih okružuju gonitelji, iz tesnaca nikud da pobegnu. 4 Tužni su putevi ka sionskom Domu, na praznike ne dolazi niko. Sva su vrata razvaljena, sveštenici uzdišu jednako, uplakane su devojke koje su nekad pevale. Sion je u gorkom ropcu. 5 Nad njim sada gospodare tlačitelji, zbog pobede likuju neprijatelji. Mnogobrojni su gresi sionski, zato ga je Gospod izložio patnjama. Nasilnici zarobiše decu sa Siona i odvedoše ih u izgnanstvo. 6 Povukla se od ćerke sionske, povukla se sva slava njegova. Knezovi mu postadoše kao srne iscrpene od gladi, u bežanju izgubiše snagu ispred lovaca koji ih gone. 7 Jerusalim, ruševina usamljena, svog se sjaja opominje, a kad pade neprijateljima u ruke, nikog nema da mu pomoć pruži. Gledaju ga tlačitelji, smeju mu se zato što je pao. 8 Teški li su ovog grada gresi! Gadan li je, nečist li je! Ceniše ga, a sad ga preziru: Grad bez časti, go je u sramoti. Samo ječi, lice krije, osvrće se, iza sebe gleda. 9 Vidi mu se da je nečist jako, ali on ne mari što ga ovo snađe. Užasno je kako on propada, a nikoga nema da ga teši. Pogledaj, Gospode, njegovu nevolju, jer neprijatelji likuju li, likuju. 10 Neprijatelj grabi, pljačka, sve riznice ovog grada. Jerusalim gleda kako stranci provaljuju Domu u Svetilište, a njima si, Gospode, zabranio da stupaju gde ti zbor stupa. 11 Cvili narod, kako da ne tuguje! Traže hleba, trampe dragocenosti svoje za hranu, ne bi li živnuli nekako. „Smiluj mi se  —   plaču   —  o, Gospode! Smiluj mi se, jer padoh u bedu.“ 12 Pogledajte me, svi što prolazite —   grad dovikuje tužno   — Ima li bola sličnog ovom bolu što pogodi mene? Kako me je Gospod udario u dan kad se na me razgnevio. 13 Poslao je oganj sa visine, razgore ga po mojim kostima. Razapeo mrežu ispred mojih nogu i na zemlju oborio. Ucvilio me je i ožalostio u mukama za sva vremena. 14 Sve moje grehe na mene navalio, rukom ih svojom u breme svezao, na moj ga je vrat natovario. Oslabih od ovog tereta. Gospod me je predao mojim dušmanima, ja im se pak ne mogu suprotstaviti. 15 Svim mojim junacima Gospod se narugao. Digao je ratnike protiv mene, da pobije moje uzdanice mlade. Kao grožđe u muljari izgazio je Gospod lepu zemlju Judinu. 16 Zato iz mojih očiju kao potok liju suze. Utešiti ne može me niko; ohrabriti ne može me niko. Sinovi su moji pobeđeni, neprijatelj ništa narodu ne ostavi. 17 Sion ruke svoje pruža, ali pomoć niko mu ne pruža. Gospod posta protivnik narodu Jakovljevu, sa svih strana navaljuju tlačitelji; s Jerusalimom postupaju kao da je gadost među njima. 18 Gospod me je pravedno kaznio, jer njegovu reč nisam poslušao. O, čujte me, odasvud narodi, jade moje gledajte, vidite; devojke moje, mladiće moje, u progonstvo oteraše. 19 Pozvah svoje saveznike, a oni mi pomoć uskratiše. Sveštenici moji i starešine po gradskim ulicama pomreše, a samo su hranu tražili ne bi li u životu ostali. 20 Na moj ropac pogledaj, Gospode, na izmučenost duše moje. U grudima srce mi se grči, žalostan sam zbog svoga prkosa. Po ulicama sinove moje ubijaju, a unutra, po kućama, smrt kosi. 21 Kako cvilim, čuj me. Nema nikog da me uteši. Za moju nesreću dušmani su čuli, te likuju zato što si mi je ti poslao. Daj da i meni svane! Neka slično meni i dušmani pate. 22 Prokuni njihove opačine sve, računaj im zlo za zlo; mene si već za grehe kaznio, i njih kazni tako. Samo ječim ja u jadu sada, u mom je srcu tuga.