1Stvarno, i moje srce zbog toga tuče, otima se u grudima!
2Slušajte! Počujte tutnjavu glasa njegovoga, prolamanje što izlazi iz usta njegovih.
3Ispod svih nebesa on ga pušta, i munju svoju do krajeva zemlje.
4Za njom gromovi tuku glasom slave njegove, a kada se oglase tutnjavom svojom ne vraća se više munja.
5To Bog čudesno grmi glasom svojim i velike, nama neshvatljive stvari čini!
6Elem, on snegu kaže: ’Na zemlju padni!’ i obilnoj kiši: ’Pljušti!’
7Time svačiju ruku sputava u radu, da bi svaki čovek znao za delo njegovo.
8Tada zveri idu u brloge svoje, počivaju u svojim jazbinama.
9Oluja se sruči iz odaje svoje i severci donose zimu.
10Dah Božiji led donosi i široke vode ledi.
11Oblake tmurne je vlagom napunio i sevne munjom po oblaku;
12i oni onda kruže, valjaju se kako ih on vodi; da urade što im je zapovedio po licu sveta i zemlje.
13A on to čini bilo kao prekor ili kao milosrđe na dobro zemlje.
14O, Jove, poslušaj ovo! Stani pa razmotri čudesa Božija.
15Znaš li kako ih je Bog poslagao, kako zablešti munjom oblaka svoga?
16Znaš li kako oblaci vise i čudesa onog što je savršen u znanju?
17Ti, čije su haljine vruće dok je zemlja mirna zbog južnog vetra;
18hoćeš li sa njim da razvlačiš oblake, tvrde kao izliveno ogledalo?
19Hajde nam kaži šta da mu kažemo! Zbog tame svoj slučaj ne možemo da iznesemo.
20Da mu javimo da bih ja da progovorim? Zar bi bilo ko govorio da bi proždran bio!
21Sjajno svetlo na nebu ljudi sada ne mogu da vide, ali vetar huji i razvejava oblake.
22Sa severa stiže zlatni sjaj i oko Boga je slava veličanstva!
23Svemoćnoga ne možemo naći. Uzvišen je u sili, ali u pravdi i velikoj pravednosti svojoj on ne tlači.
24Zato ga se boje ljudi: on ne mari za mudre u srcu.“