1Jakov zatim pozva svoje ostale sinove i reče: „Okupite se da vam kažem šta će se zbiti sa vama u poslednjim danima.
2Okupite se i čujte, sinovi Jakovljevi, čujte oca svoga Izrailja.
3Ruvime, prvenče moj, ti si moja snaga, prvi plod si moje muževnosti. Dostojanstvom druge nadmašuješ, a po snazi ravna ti nema.
4Ipak, neobuzdan kao bujica, ti prvenac nećeš više biti. Jer na ležaj svoga oca si se popeo, na postelju si se moju popeo i tako je oskrnavio.
5Simeun i Levije braća su rođena, mačevi njihovi oruđe su nasilja.
6Na većanja njihova ja ne silazio, niti u savez sa njima ulazio. Jer u srdžbi ljude su pobili, iz obesti volove sakatili.
7Proklet bio gnev njihov jer je prežestok, i jarost njihova, jer je preokrutna! Zato ću ih razdeliti po Jakovu i rasejati po Izrailju.
8Judo! Braća će te tvoja slaviti; ruka će tvoja biti na vratu neprijatelja tvojih, braća tvoja tebi će se klanjati.
9Judo, laviću! Od plena si, sine, sit otišao; kao lav je polegao, kao lavica se ispružio. Ko sme njega da izaziva?
10Žezlo se carsko od Jude odvojiti neće, ni palica vladarska od njegovih nogu, dok ne dođe onaj kome pripada, kome će se narodi pokoriti.
11Svoje magare za lozu privezuje, ždrebe magarice za čokot loze. Svoju odeću u vinu pere, svoju haljinu u krvi od vina.
12Oči su mu mutne od vina, zubi su mu beli od mleka.
13Zavulon će živeti na obali mora, utočište biće brodovima, do Sidona biće mu granica.
14Isahar je magarac koščati što pod svojim samarom leži.
15Videće on da je odmorište zgodno a zemlja prelepa, pa će svoja leđa pod teret staviti, i na službu ropsku će pristati.
16Dan će svome narodu suditi; on je kao svako pleme Izrailjevo.
17Nek Dan bude zmija na putu, ljuta guja pokraj staze što će konja za petu ujesti, a konjanik njegov nauznak će pasti.
18Tvome se spasenju nadam, Gospode!
19Gada će napadati pljačkaši, no on će im za petama biti.
20U Asira obilje je hrane, za careve davaće poslastice.
21Neftalim je košuta slobodna, koja divnu lanad mladi.
22Josif je loza rodna, loza rodna kraj izvora, koja grane preko zida pruža.
23Ljuto su ga strelci napali, strelama se na njega okomili,
24ali luk on čvrsto zapet drži, mišice mu krepke, ojačale, rukom Boga, Jakog Jakovljevog, zaslugom Pastira, Stene Izrailja,
25Bogom tvoga oca, koji ti pomaže, Svemoćnim koji te blagosilja blagoslovima odozgo s nebesa, blagoslovima odozdo iz bezdana, blagoslovima dojenja i rađanja.
26Blagoslovi tvoga oca od blagoslova drevnih planina su obilniji, od obilja večnih brda izdašniji. Nek se oni spuste na glavu Josifovu, na teme posvećenog među braćom.
27Venijamin je vuk grabljivi, jutrom jede lovinu, a naveče deli plen.“
28To su sva Izrailjeva plemena, njih dvanaest. Ovo im je njihov otac rekao kad ih je blagosiljao. Svakoga od njih je blagoslovio posebnim blagoslovom.
29Zatim im je zapovedio: „Uskoro ću se pridružiti svome narodu. Sahranite me sa mojim precima u pećinu koja se nalazi na polju Efrona Hetita.
30To je pećina na polju Makpeli, prema Mamriji u hananskoj zemlji, koju je Avrâm, zajedno s poljem, kupio od Efrona Hetita za mesto sahranjivanja.
31Tamo su sahranjeni Avrâm i njegova žena Sara, tamo su sahranjeni Isak i njegova žena Reveka, a tamo sam sahranio i Liju.
32Polje i pećina na njemu su kupljeni od potomaka Hetita.“
33Kad je Jakov dao ova uputstva svojim sinovima, privukao je svoje noge na postelju i izdahnuo, pridruživši se tako svome narodu.