Ezekiel 26
1 U jedanaestoj godini, prvog dana u mesecu, dođe mi reč Gospodnja:
2 „Sine čovečiji, zato što je Tir govorio za Jerusalim: ’Ha, ha, razbijena su vrata naroda, širom su mi otvorena, obogatiću se sad kad je opustošen!’,
3 zato govori Gospod Bog: o, Tire, evo me, dolazim na tebe! Podići ću na tebe mnoge narode, kao što more podiže talase.
4 Oni će razoriti zidine tirske i srušiti njene kule. Ja ću sastrugati zemlju s njega i učiniti ga golom stenom.
5 I postaće mesto gde se suše mreže usred mora, jer sam ja, Gospod, to rekao — govori Gospod Bog. Tir će postati plen narodima.
6 A tvoje ćerke u zemlji biće pobijene mačem. Tada će znati da sam ja Gospod Bog.
7 Jer govori Gospod Bog: evo, dovešću na Tir sa severa Navuhodonosora, cara vavilonskog, cara nad carevima, s konjima i bojnim kolima, s konjicom i velikom vojskom.
8 On će pobiti mačem tvoje ćerke u zemlji. Dignuće protiv tebe opsadne kule, iskopati nasipe protiv tebe i postaviti štitove protiv tebe.
9 I namestiće probojne sprave da udaraju u tvoje zidove, i sekirama razaraće tvoje kule.
10 Od mnoštva njegovih konja prekriće te prašina; a od buke njegovih konjanika i točkova bojnih kola zatrešće se tvoji zidovi kada uđe kroz tvoja vrata, kao što se ulazi u provaljen grad.
11 Kopitama svojih konja protutnjaće kroz sve tvoje ulice; mačem će pobiti tvoj narod, a tvoji moćni stubovi će biti oboreni na zemlju.
12 Zapleniće tvoje blago i opljačkati tvoja dobra, srušiće tvoje zidove i razoriti tvoje lepe kuće, a tvoje kamenje, drvo, i prašinu pobacaće u vodu.
13 Prekinuću jeku tvojih pesama, a zvuk tvojih harfi više se neće čuti.
14 Učiniću od tebe golu stenu; postaćeš mesto gde se suše mreže. Nikada više nećeš biti sagrađen, jer sam ja, Gospod, to rekao — govori Gospod Bog.“
15 Ovako Gospod Bog govori Tiru: „Zar se neće zatresti ostrva od praska tvoga pada, kad ranjeni stanu da jauču i pokolj nastane u tebi?
16 Tada će sići s prestola svi morski knezovi, odložiti svoje plašteve i skinuti sa sebe izvezene haljine, pa će se obući u strah, posedati na zemlju i neprestano se tresti zapanjeni nad tobom.
17 Onda će zapevati tužbalicu nad tobom i reći ti: ’Kako propade, slavni grade, kako nestade s mora! A bio si morska sila, ti i meštani tvoji, sejući strah među svima koji su živeli u tebi.
18 Sad se tresu ostrva u dan tvoga pada, smela su se ostrva morska zbog tvog kraja.’
19 Jer govori Gospod Bog: ’Kad te učinim pustim gradom, kao gradove gde se više ne živi, kad na tebe dovedem dubine morske i silne te vode prekriju,
20 spustiću te k onima što silaze u raku, k narodu iz davnih vremena, nastaniću te u najniže krajeve zemlje, što liče na drevne ruševine, s onima što silaze u raku. I nećeš više biti nastanjen, niti zračiti sjajem u zemlji živih.
21 Dovešću na tebe propast i neće te više biti. Tražiće te, ali te nikada više neće naći — govori Gospod Bog.’“