1Tada su Mojsije i Izrailjci zapevali ovu pesmu u slavu Gospoda: „Gospodu ću zapevati, jer se silno proslavio, konja i konjanika u more je svalio.
2Gospod je moja sila i pesma, on mi je spasenje. On je moj Bog, slaviću Boga oca svoga, njega ću ja uzvisivati.
3Gospod je ratnik, Gospod mu je ime.
4Kola je faraonova i vojsku njegovu u more sručio, čelnici se vojni u moru Crvenom podavili. Tama ih je prekrila,
5u dubine su morske kao kamen potonuli.
6Desnica se tvoja, Gospode, proslavila silom, desnica je tvoja, Gospode, zatrla dušmana.
7Veličanstvom svoje slave oborio si one što se protiv tebe bune, svoj gnev si kao oganj poslao, proždro ih je kao slamu.
8Na dah tvojih nozdrva sabraše se vode, stihije se morske kao zid uspraviše, u srcu mora bezdan se morski u tlo čvrsto pretvori.
9Dušmanin reče: ’Goniću ih, uhvatiti, plen svoj podeliti, zasitiću njima svoju dušu; svoj ću mač isukati i silom ih porobiti.’
10Na dah tvojih usta more ih je prekrilo, potonuše kao olovo u moćnim vodama.
11Ko je kao ti, Gospode, među bogovima? Ko je kao ti, veličanstven u svetosti, strašan u slavi, tvorac čudesa?
12Ispružio si svoju desnicu i zemlja ih je progutala.
13Svojom milošću ti si izveo narod, njega si ti otkupio, snagom si ga svojom poveo k stanu svoje svetosti.
14Čuće to narodi, od straha zadrhtaće, strava obuzeće žitelje filistejske.
15Smeli su se vladari edomski, zastrepeli knezovi moavski, klonuli su svi žitelji Hanana.
16Užas i strah njih je obuzeo, mišicom si ih svojom moćnom zanemeo, skamenio, dok tvoj narod, Gospode, ne prođe, dok narod, koji si ti stekao, ne prođe.
17Dovešćeš ih i zasaditi na gori koja tebi pripada, na mestu koje ti, o, Gospode, boravištem svojim učini, Svetilištem, Gospode, što ga tvoje ruke utemeljiše.
18Gospod će carevati u veke vekova.“
19Kad su, dakle, faraonovi konji, bojna kola i konjanici pošli za njima u more, Gospod je vratio morske vode na njih, dok su Izrailjci hodali po suvom usred mora.
20Potom je Aronova sestra Marija, proročica, uzela bubanj u ruku, a sve ostale žene su je pratile s bubnjevima i plešući.
21Marija im je zapevala: „Zapevajte Gospodu jer se silno proslavio, konja i konjanika u more je svalio.“
22Mojsije je poveo Izrailjce od Crvenog mora. Krenuli su prema pustinji Sur. Tri dana su putovali pustinjom, ali nisu našli vodu.
23Kad su došli u Maru, nisu mogli da piju vodu kod Mare, jer je bila gorka. Zato su to mesto nazvali Mara.
24Narod je gunđao Mojsiju: „Šta ćemo da pijemo?“
25Mojsije zavapi Gospodu. Gospod mu pokaže neko drvo. Mojsije baci to drvo u vodu i voda postane slatka. Tamo im je Gospod dao uredbe i pravo, i tamo ih je stavio na kušnju.
26Rekao je: „Ako pažljivo slušaš glas Gospoda, Boga svoga, činiš što je pravo pred njim, i slušaš njegove zapovesti, te držiš sve njegove uredbe, nijedna od pošasti koje sam doveo na Egipat neće doći na tebe. Jer sam ja, Gospod, tvoj lekar.“
27Zatim su došli u Elim, gde je bilo dvanaest izvora i sedamdeset palmi. Utaborili su se tu, uz vodu.