Ecclesiastes 1
1 Reči propovednika, Davidovog sina i cara u Jerusalimu:
2 Prolaznost nad prolaznošću — vajka se propovednik — prolaznost nad prolaznošću! Sve je prolazno!
3 U čemu je korist ljudima od sveg njihovog truda kojim se upinju pod kapom nebeskom?
4 Pokolenje dolazi, pokolenje odlazi, a zemlja traje doveka.
5 Sunce izlazi, sunce zalazi, žuri na svoje mesto odakle izlazi.
6 Vetar ide na jug i kruži na sever, kovitla li kovitla, da se ponovo kružeći vrati.
7 Sve reke u more teku, a more nije puno; i tamo odakle teku reke, vraćaju se da opet teku.
8 Sve je to zamorno i niko to ne može da iskaže. Oko se nije nagledalo i uho se nije zasitilo slušanja.
9 Jer šta se već zbilo, opet će da se zbude; i šta se radilo, opet će da se radi. Baš ništa novo nema pod kapom nebeskom.
10 Zar ima nečeg da neko kaže: „Vidi, ovo je novo.“ Već od davnina, pre nas toga je bilo.
11 Nema sećanja na ono prošlo, kao što nema sećanja kod onih koji tek dolaze na ono što još nije došlo.
12 Ja, propovednik, bio sam car izrailjski u Jerusalimu.
13 Elem, srcem sam se predao proučavanju i mudrom istraživanju svega što se zbiva pod nebesima. A to je tegoban zadatak koji je Bog dao ljudima da se njime bave.
14 Posmatrao sam sva dela koja se čine pod kapom nebeskom — i gle — sve je prolazno i jurenje vetra!
15 Ono što je krivo ne može da se ispravi i ono čega nema ne može da se izbroji.
16 Kazao sam svome srcu: „Gle! Postao sam daleko mudriji od svih koji su pre mene vladali Jerusalimom, i srce mi se nagledalo tolike mudrosti i znanja.“
17 Srcem sam se predao upoznavanju mudrosti, a upoznao sam i bezumlje i glupost. Shvatio sam — i to je jurenje vetra.
18 Jer, gde je mnogo mudrosti, mnogo je i strepnje, i muku gomila ko gomila znanje.