1Reči propovednika, Davidovog sina i cara u Jerusalimu:
2Prolaznost nad prolaznošću — vajka se propovednik — prolaznost nad prolaznošću! Sve je prolazno!
3U čemu je korist ljudima od sveg njihovog truda kojim se upinju pod kapom nebeskom?
4Pokolenje dolazi, pokolenje odlazi, a zemlja traje doveka.
5Sunce izlazi, sunce zalazi, žuri na svoje mesto odakle izlazi.
6Vetar ide na jug i kruži na sever, kovitla li kovitla, da se ponovo kružeći vrati.
7Sve reke u more teku, a more nije puno; i tamo odakle teku reke, vraćaju se da opet teku.
8Sve je to zamorno i niko to ne može da iskaže. Oko se nije nagledalo i uho se nije zasitilo slušanja.
9Jer šta se već zbilo, opet će da se zbude; i šta se radilo, opet će da se radi. Baš ništa novo nema pod kapom nebeskom.
10Zar ima nečeg da neko kaže: „Vidi, ovo je novo.“ Već od davnina, pre nas toga je bilo.
11Nema sećanja na ono prošlo, kao što nema sećanja kod onih koji tek dolaze na ono što još nije došlo.
12Ja, propovednik, bio sam car izrailjski u Jerusalimu.
13Elem, srcem sam se predao proučavanju i mudrom istraživanju svega što se zbiva pod nebesima. A to je tegoban zadatak koji je Bog dao ljudima da se njime bave.
14Posmatrao sam sva dela koja se čine pod kapom nebeskom — i gle — sve je prolazno i jurenje vetra!
15Ono što je krivo ne može da se ispravi i ono čega nema ne može da se izbroji.
16Kazao sam svome srcu: „Gle! Postao sam daleko mudriji od svih koji su pre mene vladali Jerusalimom, i srce mi se nagledalo tolike mudrosti i znanja.“
17Srcem sam se predao upoznavanju mudrosti, a upoznao sam i bezumlje i glupost. Shvatio sam — i to je jurenje vetra.
18Jer, gde je mnogo mudrosti, mnogo je i strepnje, i muku gomila ko gomila znanje.