1Зашто ли се буне народи, шта то људи узалуд смишљају?
2Цареви се света прикупљају, кнезови се с њима саветују, да навале сложно на Господа и на његовог Помазаника:
3„Збацимо са себе окове њихове, стргнимо са себе свезе њихове!“
4Смеје се онај што на небесима столује, Господ се то њима подругује.
5Он им онда у гневу проговара, јарошћу их својом ужасава:
6„Цара свога ја сам поставио, на Сиону, светој гори својој.“
7Објавићу одлуку Господњу. Он ми рече: „Ти си Син мој, данас си се мени родио.
8Тражи од мене, и даћу ти у наследство пуке, и крајеве земаљске да ти буду имовина.
9Сломићеш их гвозденом палицом, разбићеш их као посуду од глине.“
10Зато, цареви, будите разумни, примите наук, владари земаљски!
11Служите Господу у страху, с трепетом се радујте.
12Волите Сина, да му гнев не плане, па да пропаднете на свом путу, јер гнев његов за трен ока плане. Благо сваком ко у њему уточиште тражи!