1Благосиљај, душо моја, Господа! О, Господе, о, мој Боже, ти си од свих већи; оденут си и сјајем и славом!
2Светлошћу је као плаштом заогрнут, као шатор простиреш небеса.
3Греде горњих одаја својих у воде полаже, облаке у кочије своје преже, на крилима ветра језди.
4Он своје анђеле чини ветровима, и своје слуге огњеним пламеновима.
5Он је земљу поставио на њене темеље, у веке векова неће се помаћи.
6Дубинама си је покрио као покривачем, а воде су јој биле над горама.
7Повлаче се од прекора твога, одтекле су од тутњаве грома твога —
8када су се горе дигле и долине слегле — тамо где си им и одредио место;
9не прелазе међу што си им ставио, вратити се неће да земљу прекрију.
10Ти изворе шаљеш долинама да потеку међу планинама.
11Они поје сваку пољску зверку и жеђ гасе дивљим магарцима.
12Небеске се птице крај њих гнезде и певају у растињу.
13Из горњих одаја својих натапаш горе и земља је пуна плода дела твојих.
14Ти чиниш да за стоку трава расте, биље што га човек обрађује, да би земља уродила хлебом;
15и вино што човеку разгаљује срце, уље што лице озари и хлеб што храни човеку срце.
16Господња су стабла наливена, кедрови што их је усадио на Ливану;
17на њима се птице гнезде, у чемпресима рода им се скући.
18На високим горама живе дивокозе, а камењари даманима уточиште дају.
19Он је месец начинио да се мери време, а и сунце зна када да зађе.
20Ти спушташ таму и ноћ бива, па измиле све шумске живуљке.
21Лавови за пленом ричу тражећи од Бога за себе храну.
22Кад сунце заруди они се окупе у јазбини својој и лежу.
23А човек иде за послом својим и ради до вечери.
24О, Господе, како је много дела твојих! Свако си од њих учинио мудро и твојих је створења пуна земља!
25Ено мора, великог и широких обала, врве од безбројних створења, животиња малих и великих;
26По њему бродови броде и Левијатан коју су начинио у њему игра.
27Сви они чекају тебе да им на време даш оно што једу.
28Ти им дајеш и они то сакупе; ти отвараш руку своју и они су сити добра.
29Кад сакријеш лице своје они се препадну; кад им узмеш дах, они скапавају и поново иду у прашину.
30Кад им пошаљеш свој дах они настају; ти обнављаш лице земље.
31Нек довека буде слава Господња! Нек делима својим радује се Господ!
32Он у земљу гледа и она се тресе; он дотиче горе и оне се диме.
33Кроз свој живот певаћу Господу, док ме има Бога мога прослављаћу!
34Угодне му биле мисли моје, а ја ћу да се радујем у Господу.
35Нек грешници нестану са земље и злобника нека више нема! Благосиљај, душо моја, Господа! Славите Господа!