1Опомени се, Господе, шта нам се догодило; погледај, види нашу срамоту.
2У туђинске руке пала је баштина наша, странци се шире по нашим домовима.
3Очева наших нема, сирочад смо постали, мајке су наше сада удовице.
4Воду за пиће новцем плаћамо, дрва за гориво такође купујемо.
5Гоне нас као теглеће живинче; исцепани смо, а не дају на одмора.
6Идемо, просјачимо по Египту и Асирији да бисмо имали хлеба да преживимо.
7Наши преци згрешише, али њих нема, па ми испаштамо за кривице њихове.
8Над нама владају простаци робови и од њихове силе нико да нас избави.
9Убице харају по земљи, стављамо живот на коцку идући по храну.
10Од глади горимо као у грозници, и кожа је наша као пећ ужарена.
11На светињи, на Сиону, силују жене, по Јудиним насељима девојке.
12Наше главаре рукама својим хватају и вешају, ни старце наше неће да поштују.
13Младићи као робови окрећу жрвњеве, дечаци падају под бременима дрва.
14Старци више не седе пред вратима, младих људи свирка више се не чује.
15Ишчезла је радост из наших живота: уместо да играмо, ми смо ојађени.
16Са главе је наше круна пала. Згрешили смо, сада тешко нама.
17Ето зато срце наше болује! Ето, зато се очи наше замутише!
18Зато је сионска гора опустошена. Зато се шакали шуњају по тој пустоши.
19Ти, Господе, остајеш довека, твој је престо од колена до колена.
20Немој нас занавек заборавити, немој нас за дуго време оставити.
21Врати нас к себи! Обрати нас, Господе! Обнови славу нашу из негдашњих дана.
22Зар да нас одбациш потпуно? Да се на нас срдиш бескрајно?