1А сад ми се смеју млађи од мене, они чије очеве нисам хтео ни са псима стада свога!
2А и шта бих са њихових руку снагом? Усахла је та снага у њима.
3Спарушени су од беде и глади, ти што глођу штагод по пустари, у сумраку, по рушевинама и развалинама.
4Они чупају слез по честарима и корен смреке себи за храну.
5Отерани су из друштва, људи на њих вичу као на лопова.
6Ено их у јаругама потока, коначе по јамама у земљи и по камењарима.
7Запомажу међу грмљем, скупљају се у копривама.
8Синови су безумника, сој безимених из земље протераних.
9А сад сам им песма ругалица, постао сам прича за њих!
10Гаде ме се, стоје издалека, не либе се да ме у лице пљуну.
11Јер Бог је развезао мог шатора уже, ударио ме је, а људи се на мене разуларише.
12Мени с десна диже се младалачка руља, терају ме да бежим, против мене насипају бедеме пропасти.
13Руше ми путеве, успешно ме разарају и за то им помоћ није потребна.
14Навиру ко кроз широк процеп, наваљују преко развалина.
15Ненадане страхоте пале су на мене, попут ветра разгоне ми достојанство, а моје спасење нестаде ко облак.
16Сад се душа моја разлила у мени, јер су ме сустигли дани јада.
17Кости моје ноћ пробада у мени, болови ме глођу без престанка.
18Одора се моја изобличила од силе велике, сапела ме као крагна од тунике моје.
19Он ме је у блато бацио, сад сам налик праху и пепелу.
20За помоћ ја теби вапим, ал’ се не одазиваш; а када сам стао, на мене си пажњу обратио.
21У крвника мога си се претворио, силом руке своје си ме спопао.
22Винуо си ме да ветар зајашем, растапаш ме у олуји.
23Јер ја знам да ме у смрт одводиш, у кућу састанка свих који су живи.
24Али нико не пружа руку своју руини, макар да за помоћ вапи у пропасти својој.
25Зар ја нисам заплакао ради невољника? Зар ми душа зајецала није ради убогога?
26Али кад сам чекао на добро, зло је дошло; када сам се понадао светлу, пристигла је тама.
27Утроба је моја устрептала и није се примирила, дани патње су ме задесили.
28Поцрнео ходам, али не од сунца; устајем у збору и вичем за помоћ.
29Збратимљен сам са шакалима, пријатељ сам нојевима.
30Поцрнела кожа је на мени, од грознице цвокоћу ми кости.
31Моја лира сад је за кукњаву, а свирала моја за плач нарикача.