1Јеремији је дошла од Господа порука о суши:
2„Јуда плаче. Градови јој пропадају, а они леже по земљи у црно завијени. Плач Јерусалима се разлеже.
3Моћници шаљу своје слуге по воду, али када они стигну до чатрња, воде нема. А онда се враћају празних посуда, посрамљени и збуњени, покривених глава.
4Тло је испуцало, јер нема кише у земљи, ратари су посрамљени и покривају своје главе.
5И кошута се оланила у пољу и напустила младо, јер нема траве.
6Дивљи магарци стоје по оголелим висовима и као шакали дахћу. Исколачили су очи јер нема паше.“
7Наше кривице сведоче против нас. А ти ипак, Господе, делуј ради свога имена, јер су многа наша отпадништва. Против тебе смо сагрешили!
8Надо Израиљева, Спаситељу његов у часу невоље! Зашто си попут дошљака у земљи и путника што би тек успут да преноћи?
9Зашто си као сметен човек, као јунак немоћан да спасе? А ти си међу нама, о, Господе, и твоје је име призвано на нас. Не напуштај нас!
10Ево шта каже Господ овом народу: „Они баш воле да лутају, не спутавају у томе кораке своје. И Господ их није прихватио и сада се сећа њихових кривица и казниће њихове грехе.“
11Господ ми је рекао: „Не моли се за добро овог народа.
12Постиће они, али ја нећу слушати њихов вапај. Жртвоваће они свеспалнице и житне жртве, али ја их нећу прихватити. Докрајчићу их мачем, глађу и помором.“
13А ја сам узвратио: „О, Господе Боже! Ево пророци им говоре: ’Рат и глад нећете гледати! Неће вас то задесити! Јер ја ћу да вам дам сигуран мир на овом месту.’“
14Господ ми је одговорио: „Ти пророци пророкују лаж у моје име! Ја их нисам послао и нисам их овластио. Нисам им објавио лажно виђење и обмањивачку гаталицу, јер то они пророкују по свом срцу.
15Зато овако каже Господ о тим пророцима који пророкују у моје име. Ја их нисам послао да вам кажу: ’Рат и глад вас неће задесити у овој земљи.’ Скончаће ти пророци и од рата и од глади!
16А народ коме је пророковано ће од рата и глади бити побацан по улицама Јерусалима. Неће бити кога да их сахрани — њих, њихове жене, њихове синове и њихове ћерке — и ја ћу по њима да излијем њихову злобу.
17И ову ћу поруку још да им кажем: ’Роне сузе очи моје и ноћу и дању без престанка, јер је девица мог народа разорена великим разарањем. Јако је рањена.
18Ако одем у поље — тамо мачем поклани! Ако одем у град — тамо од глади болесни! И пророк и свештеник тумарају земљом и ништа не схватају.’“
19Зар си Јуду сасвим одбацио? Да ли ти је Сион души мрзак? Зашто су нас ударио и нема нам оздрављења? Надали смо се миру — а ничег доброга; и времену оздрављења — а оно страва!
20Господе, ми смо свесни наше опакости и кривице наших предака, јер смо ти згрешили.
21Не презри нас због свог имена! Не понизи престо своје славе. Сети се свог савеза са нама и немој га раскинути.
22Да ли неки од идола других народа шаљу кишу? А небеса зар дају пљускове? Зар ниси то ти, Господе наш Боже? Ти све то чиниш и ми те жељно ишчекујемо.