1Запеваћу миљенику своме, песму љубавника својега о винограду његовом. Мој миљеник је виноград имао на брдашцу родноме.
2Он га окопа и од камења очисти, те лозу племениту у њему посади. Посред њега он кулу подиже и у њему муљару сагради. Чекао је да му роди грожђе, а он њему изроди вињаге.
3„Сад, становници јерусалимски, и ви, људи Јудејци, ви будите судије на суду измеђ’ мене и мог винограда.
4Шта још могох учинити за виноград мој, а да му нисам учинио? Зашто? Ја се надах да ће родити грожђе, а он је изродио вињаге?
5И сад да вам кажем шта ћу да учиним винограду своме: плот ћу његов уклонити, нека га пустоше; зид ћу његов развалити, нека га изгазе;
6у пустош ћу га претворити, нити ће бити орезан, нити ће бити окопан; нека сав зарасте у бодље и у трње; и облацима ћу забранити да над њим кишу пусте.“
7Наиме, виноград Господа над војскама дом је Израиљев; и људи Јудејци засад су његов премили. Надао се он праву, а ето крвопролића; надао се праведности, а ето вапаја.
8Тешко онима који примичу кућу уз кућу, поље уз поље, састављају док све место не заузму, те да једини сред земље останете.
9Ушима својим слушам Господа над војскама: „Баш ће куће многе опустети, велике и лепе без житеља остати.
10Јер виноград од десет вата само ће бачвицу дати, и засејана мера даће десети део.“
11Тешко онима који рано ране да се опијају пићем жестоким, настављају до расвитка зато што их вино распаљује.
12Харфе и лире, бубњеви и фруле и вино на гозбама су њиховим; а за дело Господње не маре, и рад руку његових не гледају.
13Зато што знања нема, народ мој ће у ропство одведен бити; и славни његови ће од глади умирати, и мноштво ће његово од жеђи горети.
14Зато је Свет мртвих ждрело своје развалио, и неизмерне раље разјапио да се у њих стрмоглаве слава његова и мноштво његово уз буку његову и вику његову.
15И човек ће се савијати, и мужеван ће понижен бити, и силници ће поглед оборити.
16Господ над војскама судом ће се узвисити, и Бог свети светост ће правдом доказати.
17Јагањци ће као на пашњацима пасти, и јарци ће по богаташким рушевинама брстити.
18Тешко онима који на себе кривицу навлаче ужима варалачким и опакост конопцима колским —
19онима који говоре: „Нека пожури, нека похита са оним што чини, па да видимо. Нека се приближи и нека дође Светитељ Израиљев са оним што је наумио, па да знамо!“
20Тешко онима који зло добрим називају, а добро злим; таму као светлост представљају, а светлост као таму; горко као слатко представљају, а слатко као горко!
21Тешко онима који у својим очима су мудри и сами пред собом паметни!
22Тешко онима који су у вину силни, и у мешању жестоких пића храбри;
23који за мито кривца оправдавају, и праведничку праведност потискују.
24Зато, као што пламени језици стрњику прождиру, и као што ватра сено прогута, тако ће корен њихов иструнути, као прах ће се пупољак њихов разлетети; зато што одбацише Закон Господа над војскама и презреше реч Светитеља Израиљева.
25Зато се распалио гнев Господњи против његовог народа, те он на њега подиже руку своју и тако га удари да се потресоше планине; па телеса њихова леже као смеће посред улица. Ипак, гнев се његов још не смирује, још је испружена рука његова.
26Он подиже ратну заставу народима издалека; и он им зазвижди до краја земље; и гле, брзом хитрином они долазе.
27Међу њима нема ни уморна, ни сустала, ни дремљива, ни поспана; ни да им се појас око струка распасује, ни да им се ремен на сандали дреши.
28Њихове су стреле добро зашиљене; њихови су лукови сви запети; њихових коња копита су као кремен; њихови су точкови као вихор.
29Њихова је рика као у лава, они ричу као млада звер, и реже, и плене, и односе, и нико их не спречава.
30И режаће на њега у дан онај као море када режи. Погледа ли неко на земљу, гле, тама је и тескоба, и светлост замрачена облацима њеним.