1Змија је била лукавија од свих дивљих животиња које је створио Господ Бог. Она рече жени: „Зар вам је Бог стварно рекао да не смете јести ни с једног дрвета у врту?“
2Жена одговори змији: „Плодове са дрвета у врту смемо да једемо,
3осим плода са дрвета што је насред врта. За њега је Бог рекао: ’Не једите с њега нити га дотичите, иначе ћете умрети!’“
4Змија рече жени: „Сигурно нећете умрети!
5Наиме, зна Бог да ће вам се, када окусите његов плод, отворити очи, па ћете бити као богови који познају добро и зло.“
6Виде жена да је дрво добро за јело, за очи мило и примамљиво за мудрост. Узме она од његовог плода и поједе. Дала је и свом мужу који је био с њом, па је и он јео.
7Уто им се обома отворе очи и они схвате да су голи. Зато су сплели смоквино лишће и направили себи прегаче.
8Тада су зачули корак Господа Бога, који је шетао вртом при дневном поветарцу, па су се сакрили међу дрвећем у врту.
9Господ Бог позва човека: „Где си!“
10„Чуо сам твој корак у врту, али сам се уплашио зато што сам го, па сам се сакрио“ — одазва се човек.
11„Ко ти је рекао да си го? — упита га Бог. Зар си јео плод са дрвета с којег сам ти забранио да једеш?“
12„Жена коју си ти дао да буде са мном ми је дала плод са дрвета, па сам јео“ — одговори човек.
13„Шта си то учинила?“ — упита Господ Бог жену. „Змија ме је преварила, па сам јела“ — одговори жена.
14Тада Господ Бог рече змији: „Кад си то учинила, проклета буди међу свим животињама и свим дивљим зверима. На свом трбуху ћеш пузати и јести прах целог свог века!“
15Ево, замећем непријатељство између тебе и жене; између твог потомства и њеног потомства: Оно ће ти главу сатирати, а ти ћеш му пету уједати.
16А жени рече: „Умножићу твоје трудничке муке, те ћеш с муком децу рађати. Жудећеш за својим мужем, али он ће владати над тобом!“
17Адаму, пак, рече: „Зато што си послушао своју жену, те јео плод са дрвета за који сам ти заповедио: ’Не једи с њега!’, ево: Земља нека буде проклета због тебе, с муком ћеш се од ње хранити целог свог века!
18Рађаће ти трње и коров, а хранићеш се пољским биљем.
19Свој хлеб ћеш јести у зноју свога лица док се не вратиш у земљу, пошто си из ње узет. Јер прах си, и у прах ћеш се вратити.“
20Човек даде својој жени име „Ева“, јер је постала мајка свим живима.
21А Господ Бог начини Адаму и његовој жени одећу од коже, па их одену.
22Онда Господ Бог рече: „Ево, човек је сада постао као један од нас знајући добро и зло. Стога му се не сме дозволити да пружи руку и узме плод са дрвета, па да га поједе и живи вечно.“
23Зато га Господ Бог истера из еденског врта да обрађује земљу из које је и узет.
24Пошто је истерао човека, Господ Бог је источно од еденског врта поставио херувиме и пламени мач који је витлао тамо и амо, да стражаре на путу који води к дрвету живота.