1Исак позва свога сина Јакова и благослови га. Онда му заповеди: „Не узимај себи за жену неку од хананских девојака.
2Спреми се и пођи у Падан-Арам, у дом Ватуила, оца твоје мајке, и тамо узми себи за жену једну од ћерки Лавана, брата твоје мајке.
3А Бог Свемоћни нека те благослови и учини те родним и бројним, тако да постанеш скуп народа.
4Нека ти подари Авра̂мов благослов, па нека твоје потомство заузме земљу у којој боравиш као дошљак, земљу коју је Бог дао Авра̂му!“
5Исак отпреми Јакова, те овај оде у Падан-Арам, к Лавану, сину Арамејца Ватуила, брату Ревеке, мајке Јакова и Исава.
6Исав је видео кад је Исак благословио Јакова и послао га у Падан-Арам да тамо нађе себи жену, те да му је заповедио док га је благосиљао: „Не узимај себи за жену неку од хананских девојака!“,
7и да је Јаков послушао свога оца и своју мајку те отишао у Падан-Арам.
8Тада је Исав увидео да су хананске девојке мрске његовом оцу Исаку,
9па је отишао к Исмаилу, те се, поред жена које је већ имао, оженио Махалатом, ћерком Авра̂мовог сина Исмаила, а Навајотовом сестром.
10А Јаков оде из Вир-Савеје и запути се у Харан.
11Кад је дошао до неког места, зауставио се да преноћи, јер је сунце било зашло. Узео је један камен с оног места, ставио га под главу, па легао.
12Уснио је сан: лестве стоје на земљи, а врх им допире до неба, и анђели Божији пењу се и силазе по њима.
13На њима је, горе, стајао Господ. Он рече: „Ја сам Господ, Бог твога претка Авра̂ма и Бог Исаков. Земљу на којој лежиш даћу теби и твоме потомству.
14Твојих ће потомака бити као праха земаљског; раширићеш се на запад, исток, север и југ. Преко тебе и твога потомства ће бити благословена сва племена на земљи.
15Ево, ја сам с тобом: чуваћу те где год пођеш и довешћу те натраг у ову земљу. Нећу те оставити, него ћу извршити што сам ти рекао.“
16Јаков се ту пробуди од сна и рече: „Заиста је Господ на овом месту, а ја то нисам знао!“
17Сав престрашен рекао је: „Како је страшно ово место! Није то ништа друго него ли Дом Божији, а ово су врата небеска.“
18Јаков устане ујутро, узме онај камен што га је ставио под главу, усправи га као стуб и на њега излије уље.
19То место је назвао „Ветиљ“. Тај град се раније звао Луз.
20Јаков се ту заветовао, рекавши: „Ако Бог буде са мном и сачува ме на овом путу којим идем, да̂ ми хлеба за јело и одеће да се облачим,
21и у миру се вратим у дом свога оца и Господ се као Бог мој покаже,
22онда ће овај камен што сам га поставио као стуб, бити Дом Божији. А од свега што ми будеш дао, теби ћу давати једну десетину.“