1Речи проповедника, Давидовог сина и цара у Јерусалиму:
2Пролазност над пролазношћу — вајка се проповедник — пролазност над пролазношћу! Све је пролазно!
3У чему је корист људима од свег њиховог труда којим се упињу под капом небеском?
4Поколење долази, поколење одлази, а земља траје довека.
5Сунце излази, сунце залази, жури на своје место одакле излази.
6Ветар иде на југ и кружи на север, ковитла ли ковитла, да се поново кружећи врати.
7Све реке у море теку, а море није пуно; и тамо одакле теку реке, враћају се да опет теку.
8Све је то заморно и нико то не може да искаже. Око се није нагледало и ухо се није заситило слушања.
9Јер шта се већ збило, опет ће да се збуде; и шта се радило, опет ће да се ради. Баш ништа ново нема под капом небеском.
10Зар има нечег да неко каже: „Види, ово је ново.“ Већ од давнина, пре нас тога је било.
11Нема сећања на оно прошло, као што нема сећања код оних који тек долазе на оно што још није дошло.
12Ја, проповедник, био сам цар израиљски у Јерусалиму.
13Елем, срцем сам се предао проучавању и мудром истраживању свега што се збива под небесима. А то је тегобан задатак који је Бог дао људима да се њиме баве.
14Посматрао сам сва дела која се чине под капом небеском — и гле — све је пролазно и јурење ветра!
15Оно што је криво не може да се исправи и оно чега нема не може да се изброји.
16Казао сам своме срцу: „Гле! Постао сам далеко мудрији од свих који су пре мене владали Јерусалимом, и срце ми се нагледало толике мудрости и знања.“
17Срцем сам се предао упознавању мудрости, а упознао сам и безумље и глупост. Схватио сам — и то је јурење ветра.
18Јер, где је много мудрости, много је и стрепње, и муку гомила ко гомила знање.