1Вен-Адад, арамејски цар, је сабрао сву своју војску; с њим је било тридесет два цара, с коњима и бојним колима. Он је отишао, опколио Самарију и напао је.
2Потом је послао гласнике Ахаву, цару израиљском, у град.
3Рекао му је: „Овако поручује Вен-Адад: ’Твоје сребро и злато припада мени, и твоје предивне жене и деца припадају мени.’“
4Цар израиљски одговори: „Како ти кажеш, господару мој, царе. Твој сам и ја и све што имам.“
5Гласници су поново дошли и рекли: „Овако каже Вен-Адад: ’Поручио сам ти: предај ми своје сребро и злато, своје жене и децу.
6Зато ћу ти сутра у ово време послати своје слуге и они ће претражити твоју кућу и куће твојих слугу, па ће узети све што ти је вредно и однети.’“
7Тада цар израиљски позва све старешине земље и рече: „Примите к знању и погледајте како тражи невољу; јер је послао по моје жене и децу, и по моје сребро и злато, а ја му нисам одбио.“
8Све старешине и сав народ му рекоше: „Не слушај, нити пристај!“
9Он рече Вен-Ададовим гласницима: „Реците своме господару цару: ’Учинићу све што си први пут тражио од свога слуге, али ово не могу да учиним.’“ Гласници оду и врате се са поруком.
10Вен-Адад му посла поруку: „Нека ми богови тако учине и нека додају, ако од Самарије остане толико пепела да сваки човек који ме следи добије по шаку.“
11Израиљски цар му одговори: „Каже се: ’Нека се не хвали онај који се опасује, него онај који се распасује.’“
12Кад је Вен-Адад чуо ову поруку док је пио са царевима под шаторима, рекао је својим слугама: „Крените!“ Они кренуше у град.
13Уто један пророк приступи Ахаву, цару израиљском, и рече: „Говори Господ: ’Видиш ли све ово велико мноштво? Ево, данас ћу га предати у твоје руке, да знаш да сам ја Господ.’“
14Ахав рече: „Преко кога?“ Пророк рече: „Говори Господ: ’Преко момака обласних намесника.’“ Он упита: „Ко ће започети битку?“ Пророк рече: „Ти.“
15Ахав је пребројао момке обласних намесника, њих две стотине тридесет два, а затим је пребројио сав народ, све Израиљце, њих седам хиљада.
16Изашли су у подне, док се Вен-Адад напијао са тридесет два цара, који су му дошли у помоћ.
17Прво су изашли момци обласних намесника. Вен-Адад је послао извидницу, која му је јавила: „Изашли су људи из Самарије.“
18Он рече: „Ако су изашли ради мира, похватајте их живе, а ако су изашли ради рата, свеједно их похватајте живе.“
19Тако момци обласних намесника изађу из града, а војска за њима.
20Сваки је убио свог противника, те су се Арамејци разбежали. Израиљци су их гонили, али је Вен-Адад, арамејски цар, побегао на коњу с коњаником.
21Тада је изашао и израиљски цар и навалио на коње и бојна кола, и нанео Арамејцима велики пораз.
22Затим пророк приступи израиљском цару и рече му: „Иди и појачај своје снаге; размисли и види шта ћеш да урадиш, јер ће те арамејски цар напасти на почетку наредне године.“
23А слуге арамејског цара рекоше му: „Њихови богови су планински богови, и зато су нас савладали. Али ако се сукобимо са њима у равници, свакако ћемо их савладати.
24Учини овако: уклони цареве с њихових положаја, а уместо њих постави војводе.
25Затим скупи онакву војску какву си изгубио, исто толико коња и бојних кола, па ћемо се сукобити с њима у равници, и свакако ћемо их савладати.“ Он их је послушао, па је учинио тако.
26На почетку године, Вен-Адад скупи Арамејце и крене на Афек да ратује против Израиљаца.
27И Израиљци су се скупили и понели храну, па су им кренули у сусрет. Кад су се Израиљци утаборили насупрот њима, били су као два стада коза. Арамејци су, пак, прекрили земљу.
28Тада приступи човек Божији и рече израиљском цару: „Говори Господ: ’Зато што су Арамејци рекли: Господ је бог планина, а не бог долина, предаћу све ово велико мноштво у твоје руке, да знате да сам ја Господ.’“
29Седам дана су били утаборени једни наспрам других. Седмога дана је почела битка. Израиљци су побили стотину хиљада арамејских пешака у једном дану.
30Остали су побегли у Афек, у град, али се градски зид срушио на преосталих двадесет седам хиљада људи. Вен-Адад је побегао у град и ушао у тајну одају.
31Његове слуге му рекоше: „Чули смо да су цареви дома Израиљевог милостиви. Стога, хајде да ставимо кострет око бокова и конопце око глава и изађимо пред израиљског цара; можда ће ти поштедети живот.“
32Тако су опасали кострет око бокова и ставили конопце око глава, па су дошли к израиљском цару и рекли: „Твој поданик, Вен-Адад, каже: ’Молим те, поштеди ми живот.’“ Ахав на то рече: „Зар је још увек жив? Он је мој брат.“
33Тражећи неки знак, људи су хитро дочекали његову реч и рекли: „Јесте, Вен-Адад је твој брат!“ Он им рече: „Идите и доведите га.“ Вен-Адад изађе пред њега, а он га узе у своја бојна кола.
34Вен-Адад му рече: „Вратићу ти градове које је мој отац узео од твог оца, а можеш за себе да поставиш и тржнице у Дамаску, као што је мој отац поставио у Самарији.“ Ахав одговори: „Пустићу те на основу овог договора.“ Затим је склопио савез с њим и пустио га.
35Али дође један од пророчких синова и рече једном од својих другова по речи Господњој: „Удари ме!“ Но, овај је одбио да га удари.
36Зато му пророк рече: „Пошто ниси послушао глас Господњи, ево, чим изађеш од мене, убиће те лав.“ Тек што је мало одмакао од њега, наишао је на њега лав и убио га.
37Затим је нашао другог човека и рекао му: „Удари ме!“ Човек га удари и израњави га.
38Пророк оде и стаде на пут да сачека цара. На очи је ставио повез да се прикрије.
39Кад је цар пролазио, он довикну цару и рече: „Твој је слуга ступио у са̂мо средиште битке, кад је неки човек дошао к мени и довео ми једног човека, рекавши: ’Чувај овог човека! Ако буде нестао, својим ћеш животом платити за његов живот, или ћеш платити таланат сребра.’
40Али док је твој слуга био заузет овим и оним, он је нестао.“ Израиљски цар му рече: „Онда је то твоја пресуда; са̂м си је изрекао.“
41Али он брже-боље скиде повез са очију. Тада је цар израиљски видео да је то један од пророка.
42Он рече цару: „Говори Господ: ’Зато што си пустио човека кога сам одредио за клето уништење, својим ћеш животом платити за његов живот, и твој народ за његов народ.’“
43Цар израиљски оде својој кући, смркнут и љутит.